One small note
Naime, resio sam da zavrsim blog o trafici, cisto da bih malo odmorio od trenutne situacije. Naime, smaraju me ljudi, ne razumevajuci poentu nekih stvari koje pisem. Konkretno, zbog opaske koju sam uputio izvesnom M., da je fejk crnogorac, gomila ljudi iz CG se osetila uvredjenim, iako ta psala nema nikakve veze sa njima. Da se pravdam, nemam nameru, jer nemam zasto. A onima koji citaju bih preporucio da me prvo upoznaju, pre nego sto se potrude da ekstrapoliraju sve o mojoj licnosti na osnovu par tekstova na netu... (Zvucim nadrkano zar ne? Nisam nesto preterano, ali kada neko percipira internu foru kao nacionalnu uvredu te stvarno natera da se zapitas...)
Trafika
Prbni rad je poceo istog dana posle razgovora sa gazdom. Poslao me je do trafike koja je pored mesta na kome sam ceo zivot cekao prigradski bus za Futog. Zanimljivo je gledati kako se tvoj odnos prema mestu menja kada si musterija, a kada si radnik. Posto sam upoznao izvesnu Tamaru, mog buduceg kolegu, poceo sam svojih prvih 2 sata posla. U pocetku je islo veoma tesko. Secam se da sam se potpuno izgubio i da nisam mogao da se snadjem sa novcem, kusurom, brzim preracunavanjem cena i kusura. Bio sam u delirijumu, vracao sam novac, primao ga, u jednom munjevitom trenutku koji se protegao na beskonacno. Uglavnom taj posao izgleda lako,a to i jeste. Problem je stvoriti rutinu, i unaprediti neke vestine, koje ti se nikada nisu cinile dovoljno bitnim da bi o njima brinuo.
Otisao sam kuci prilicno srecan, sa nadom da bi to moglo da bude nova stvar koju cu raditi. Osecao sam se prilicno lose kuci, bez prihoda i rashoda, ucauren ispred kompa gledajuci serije ceo dan. Nisam znao da ce nova vrsta svakodnevnice uskoro postati jos gora od predjasnje (Volim ove laim nagovestaje buducih radnji koje ce se desiti glavnom liku. Konkretno su mi dragi i podsecaju me na detinjstvo, i na gomilu decijih romana, pa rekoh da ubacim jedan od njih, cisto radi postovanja starih vremena)
Nastavicu ovo nocas, evo cisto deo prvog dela
среда, 1. децембар 2010.
недеља, 28. новембар 2010.
Posle ragbi utakmice zivot se nastavio u sivim bojama. Sto kaze S. iz mog doma, parafraziracu, "9 od 10 dana pada kisa, smori se covek." Naravno, ni ja nisam od te fele koja je veoma optimisticna, tako da podlezem opstem toku vremena. Od kada sam prestao da se opijam, postaje mi veoma dosadno. Uglavnom gledam u knjigu, a ponekad se trgnem iz mastarija i ucim. Danas sam sebi dao slobodan dan. Cisto da se malo odmorim, mada pritisak polako raste, tako da cu verovatno veceras uciti, cisto da se ne bih osecao lose. Preboleo sam totalni fejl na ispitu, ali srecom ostala je motivacija. Poceo sam cak i matematiku da ucim, da kucnem u drvo... Osecam se kao jedan od onih likova na maratonu koji trce 2 sata iza pobednika, i stizu na cilj davno posto se zavrsi televizijski prenos. Ako stignu...
Juce, ili to bese prekljuce, je bio zanimljiv dan. Isao sam do druga, i usput sreo neke likove iz Beograda, pa smo isli zajedno. Ispostavi se da je lik pored koga sam sedeo fasista iz Beograda, i da zna neku SS omladinu iz NS-a koju su prebili antifasisti. Interesantno je to sto je moj drugar Sljapic drvio o toj tuci i tim likovima celu cetvrtu godinu srednje, tako da sam znao nesto... Moj saputnik i ja smo razgovarali na tu temu, poprilicno dugo, da bi smo dosli do zakljucka da smo bili na svim vecim protestima, na suprotnim stranama. Naravno, nismo se rukovali, nego je lik elegantno ustao, ne zeleci da sedi pored komunisticke picke, ili kako god da me kategorise. Zanimljivo je koliko taj sukob, prenesen iz Srbije ovde, zapravo nema smisla. Totalno se nismo potresli, ni jedan ni drugi. Manje vise smo reagovali sa hejtom iz kurtoazije. Nije da se moja uverenja menjaju, samo nemaju tu dimenziju kao kuci. Konstanta "Koga boli kurac." preovladava tmurnim Milanskim nebom.
Cuo sam jednu mnogo dobru pricu. Zapravo, totalno je morbidna, i ne odgovara humoru iz nekog sitkoma, sto je cini interesantnom.
Ulazi midget u sobu. Nosi u ruci carapu. Gomila naduvanih ljudi ga gleda, i pokusava da pojmi situaciju. Midget koga cemo zvati Miroslav izjavljuje: "Uzmi carapu, molim te." Devojka kojoj to rece uze carapu, i dalje zbunjena i naduvana. Miroslav potom izjavi "Upravo sam svrsio u carapu." i poce da se smeje. Kada zaista, devojka pogleda, a na carapi je bila bela skrama. Nastade tajac. Sobom je odjekivao smeh patuljka koji se odbijao od THC-a u mozgovima prisutnih. Posle par minuta Miroslav je otkrio svoju veliku foru, to je ipak bio samo deterdzent. Devojka koja je uzela carapu i dan danas ima nocne more (dva dana kasnije) a Miroslav je i dalje na intenzivnoj zbog glupe fore (nije, salim se ja malo, u Italiji se ne tuku, samo guraju).
Zanimljivo iskustvo, zar ne? Ako vam je midget ikada stavio carapu u ruku ostavite komentar. Ako ste bili na licu mesta, ostavite komentar. Salim se, ne ostavljajte komentar
PS Na konto sve moje price o rasizmu, zeleo bih da izjavim da volim ljude patuljastog rasta, ali da, ma kako to zvucalo, taj njihov rast im daje odredjenu komicnu dimenziju... Lol, dimenziju... :D
Juce, ili to bese prekljuce, je bio zanimljiv dan. Isao sam do druga, i usput sreo neke likove iz Beograda, pa smo isli zajedno. Ispostavi se da je lik pored koga sam sedeo fasista iz Beograda, i da zna neku SS omladinu iz NS-a koju su prebili antifasisti. Interesantno je to sto je moj drugar Sljapic drvio o toj tuci i tim likovima celu cetvrtu godinu srednje, tako da sam znao nesto... Moj saputnik i ja smo razgovarali na tu temu, poprilicno dugo, da bi smo dosli do zakljucka da smo bili na svim vecim protestima, na suprotnim stranama. Naravno, nismo se rukovali, nego je lik elegantno ustao, ne zeleci da sedi pored komunisticke picke, ili kako god da me kategorise. Zanimljivo je koliko taj sukob, prenesen iz Srbije ovde, zapravo nema smisla. Totalno se nismo potresli, ni jedan ni drugi. Manje vise smo reagovali sa hejtom iz kurtoazije. Nije da se moja uverenja menjaju, samo nemaju tu dimenziju kao kuci. Konstanta "Koga boli kurac." preovladava tmurnim Milanskim nebom.
Cuo sam jednu mnogo dobru pricu. Zapravo, totalno je morbidna, i ne odgovara humoru iz nekog sitkoma, sto je cini interesantnom.
Ulazi midget u sobu. Nosi u ruci carapu. Gomila naduvanih ljudi ga gleda, i pokusava da pojmi situaciju. Midget koga cemo zvati Miroslav izjavljuje: "Uzmi carapu, molim te." Devojka kojoj to rece uze carapu, i dalje zbunjena i naduvana. Miroslav potom izjavi "Upravo sam svrsio u carapu." i poce da se smeje. Kada zaista, devojka pogleda, a na carapi je bila bela skrama. Nastade tajac. Sobom je odjekivao smeh patuljka koji se odbijao od THC-a u mozgovima prisutnih. Posle par minuta Miroslav je otkrio svoju veliku foru, to je ipak bio samo deterdzent. Devojka koja je uzela carapu i dan danas ima nocne more (dva dana kasnije) a Miroslav je i dalje na intenzivnoj zbog glupe fore (nije, salim se ja malo, u Italiji se ne tuku, samo guraju).
Zanimljivo iskustvo, zar ne? Ako vam je midget ikada stavio carapu u ruku ostavite komentar. Ako ste bili na licu mesta, ostavite komentar. Salim se, ne ostavljajte komentar
PS Na konto sve moje price o rasizmu, zeleo bih da izjavim da volim ljude patuljastog rasta, ali da, ma kako to zvucalo, taj njihov rast im daje odredjenu komicnu dimenziju... Lol, dimenziju... :D
четвртак, 25. новембар 2010.
Pogodite sta sam uradio sa stanom mog druga S? Sjebao sam ga. Realno, ni nacrtanu ovcu ne bih mogao da sacuvam. Da skratim pricu, puklo je staklo na vratima wc-a. Odgovoran sam ja, a i Gruzijac. Sada se nadam da ce uskoro da se sredi situacija sa time. No, pravili smo neku veceru, i bilo je prilicno dobro. Kineska hrana od srpske piletine sa gomilom zacina kojima tu nije mesto.
Jednog kisnog dana, stigao mi je email. Posto sam se prijavio na mailing litu za ragbi, poslali su mi poziv da ucestvujem u utakmici. Prilicno depresivan se budim, gledam u beli zid, i razmisljam. "Hocu, necu." Kazem sebi "Ajde, kreni, izduvaj se malo." I tako, zaputim se u pravcu drugog doma za ucenike da se nadjem sa nekim bosancem, koji se takodje prijavio. Posto smo 20 minuta na kisi cekali nekog hrvata, oko cega se treci lik prilicno nadrkao. U sustini, ne zato sto kasni nego sto je hrvat. Stvarno mi je pun kurac tog proseravanja ovde, svi su veliko nesto. Nije da je i kuci mnogo drugacije, ali ovde valjda osecaju potrebu da seru na tu temu, i to bas mnogo. Sreca pa me ta ekipa nesto ne voli, tako da se ne vidjamo. Ovi iz moje grupe su ok po tom pitanju, sem M. koji ima utripovanu filozofiju da popove treba pobiti, ali da i Seselj donekle ima pravo. Realno, izbegavam te rasprave, neka svako veruje u koje god sranje hoce, ali problem je sto ako ti jako postujes pravo na misljenje onog drugog, on nece tvoje.
I tako, posto smo stigli na teren, imao sam priliku da gledam neke klince kako se valjaju u blatu. Da, to je ragbi. U sustini, pravila su da lopta mora da se dodaje u nazad, i da nema zastitine opreme.
Sve u velikoj meri podseca na americki fudbal, samo sto je 10 puta okrutnije.
Prvu utakmicu smo igrali sa Crvenom Zvezdom, komunistickim klubom iz predgradja Milana. Iako su najlosiji od sve dece, pobedili su. Nisam igrao, posto sam cekao na red.
Usao sam na poluvremenu sledece utakmice. Igra je pocela, a mene je pukao adrenalin u tolikoj meri da se bas ne secam sta sam radio tokom tog poluvremena. Samo da me je neko zaustavio, i da sam bio u nekom haosu gde su se svi otimali za loptu. Tu je ostala slika nekog Djordjija iz Bosne koji je kao zivotinja prolazio i napadao iako su ga obarali 3 puta.
Suma sumarum, viteski sport. Zanimljivo je postovanje koje se iskazuje protivniku. Svi se na kraju meca pozdrave, propisno, a onda se izmesaju i skandiraju imena oba tima. To je pravi sportski duh sto bi rekao Milojko Pantic.
Neki lik sa kojim sam igrao mi je rekao kako da se prijavim za posao na faksu, sto sam i uradio. Naravno, jos mi se nisu javili, ali nada jos uvek postoji.
Pisacu opsirnije o svemu za vikend.
No, poceli su da me citaju ljudi sa kojima studiram, tako da cu da pazim sta pisem. NOT
Jednog kisnog dana, stigao mi je email. Posto sam se prijavio na mailing litu za ragbi, poslali su mi poziv da ucestvujem u utakmici. Prilicno depresivan se budim, gledam u beli zid, i razmisljam. "Hocu, necu." Kazem sebi "Ajde, kreni, izduvaj se malo." I tako, zaputim se u pravcu drugog doma za ucenike da se nadjem sa nekim bosancem, koji se takodje prijavio. Posto smo 20 minuta na kisi cekali nekog hrvata, oko cega se treci lik prilicno nadrkao. U sustini, ne zato sto kasni nego sto je hrvat. Stvarno mi je pun kurac tog proseravanja ovde, svi su veliko nesto. Nije da je i kuci mnogo drugacije, ali ovde valjda osecaju potrebu da seru na tu temu, i to bas mnogo. Sreca pa me ta ekipa nesto ne voli, tako da se ne vidjamo. Ovi iz moje grupe su ok po tom pitanju, sem M. koji ima utripovanu filozofiju da popove treba pobiti, ali da i Seselj donekle ima pravo. Realno, izbegavam te rasprave, neka svako veruje u koje god sranje hoce, ali problem je sto ako ti jako postujes pravo na misljenje onog drugog, on nece tvoje.
I tako, posto smo stigli na teren, imao sam priliku da gledam neke klince kako se valjaju u blatu. Da, to je ragbi. U sustini, pravila su da lopta mora da se dodaje u nazad, i da nema zastitine opreme.
Sve u velikoj meri podseca na americki fudbal, samo sto je 10 puta okrutnije.
Prvu utakmicu smo igrali sa Crvenom Zvezdom, komunistickim klubom iz predgradja Milana. Iako su najlosiji od sve dece, pobedili su. Nisam igrao, posto sam cekao na red.
Usao sam na poluvremenu sledece utakmice. Igra je pocela, a mene je pukao adrenalin u tolikoj meri da se bas ne secam sta sam radio tokom tog poluvremena. Samo da me je neko zaustavio, i da sam bio u nekom haosu gde su se svi otimali za loptu. Tu je ostala slika nekog Djordjija iz Bosne koji je kao zivotinja prolazio i napadao iako su ga obarali 3 puta.
Suma sumarum, viteski sport. Zanimljivo je postovanje koje se iskazuje protivniku. Svi se na kraju meca pozdrave, propisno, a onda se izmesaju i skandiraju imena oba tima. To je pravi sportski duh sto bi rekao Milojko Pantic.
Neki lik sa kojim sam igrao mi je rekao kako da se prijavim za posao na faksu, sto sam i uradio. Naravno, jos mi se nisu javili, ali nada jos uvek postoji.
Pisacu opsirnije o svemu za vikend.
No, poceli su da me citaju ljudi sa kojima studiram, tako da cu da pazim sta pisem. NOT
субота, 13. новембар 2010.
Ispiti
Moje bivstvovanje u Italiji se nastavlja. Kao sto pretpostavljate, mrzelo me je da pisem. Takodje, ovih dana su bili ispiti. Ukratko, pao sam 2 od 3, i ne osecam se lepo povodom toga... Ne bih da davim sa tim stvarima, ali things will change...
Prosle nedelje sam isao da obilazim muzeje po Milanu, gde sam se lepo proveo. Saputnik mi je bio Martin iz Bugarske, jedno fino celjade. Uspeli smo da posetimo jedan muzej u okviru srednjovekovnog zamka, i da pogledamo zatvorena vrata drugog. Veoma mi se svidelo, posebno zato sto je bilo za dzabe. Muzej u okviru zamka nije bio nesto narocito, mada je sa druge strane zamak lep, i potpuno ocuvan. Imaju cak i moat(opkop, znam zvuci glupo)... Uglavnom su izlozene stvari iz crkava, slike biskupa ili religiozne teme. Te stvari umeju da smore, pogotovo u Italiji gde je najveca uvreda koju mozes da izgovoris "Porke dios" sto mu dodje nazivanje boga svinjom. Realno, drago mi je da su ovi hriscani kuci makar iskreni fejk, znas da ne veruju, znaju i oni to, za razliku od ovih gde je verovanje sastavni deo nacina zivota. No dobro, svuda je drugacije, napisa Vasa pomirljivim tonom... Idemo dalje, poceo mi je novi ciklus predavanja tako da se alkoholisem samo jednom nedeljno. Takodje, imao sam problem da sam ostao bez para. Naime, roditelji su prilicno prsli od mog trosenja na nebitne stvari poput hrane, tako da mi je budzet postao za ovdasnje uslove veoma skroman. Serem, stvarno ne mogu ljudi da me finansiraju u toj meri... Racunajuci uz to da sam morao da kupim nove patike, posto su mi stare pobegle. Jednog dana su rapidno evoluirale u novi oblik zivota, i otrcale su prema zalazecem suncu, smrdeci pritom. Suma sumarum, ostadoh ja tu bez dinara, neke 2 nedelje. Srecom, imao sam uplacene obroke u kantini, tako da sam bio pokriven, a sa poslednja dva evra sam oprao stvari. I tako, iz dana u dan, bez dinara u dzepu, setao sam Milanom, gledajuci u izloge i mastajuci o kebabu. Naposletku, resih da pronadjem posao. Ta ideja je neslavno propala kada su me maltene izbacili iz veceg dela agencija zbog mog nepoznavanja prokletog italijanskog. Nudili su mi pare na zajam, ali pozajmljivanje mi je nesto najgore sto mogu da uradim...
Posle toga je dosao ispitni rok. Tu sam ucio, pa malo vise blejao, jer me obuzeo val lenjosti, sto je za posledicu imalo peticu iz mikroekonomije, koju sam bio ubedjen da znam. Imao sam samo jednu scenu sa ozderavanjem, sa Gruzijcem, Indijkom, Makedonkom, i Bugarkom. Bilo je interesantno, posebno u trenutku kada je Gruzijac izvadio noz za ubijanje, i objasnjavao kako se njime sece na Makedonki, koja je pretrnula od straha. Takodje je pricao kako love ptice u Gruziji. Naime, dodju dzipom usred njive, i onda upale reflektore i upere ih na jedno mesto na zemlji, i ptice se tu skupe. Ko tu laze, ja stvarno ne znam. Kasnije su se svi naduvali, sto sam kao i uvek iskulirao, a potom se odvukao u pratnji Makedonke iz mog doma kuci. Jedan deo veceri sam grlio WC solju, a zatim sam zaspao cednim snom.
S. je otisao kuci, pa mi je ostavio kljuceve od stana, tako da dosta vremena provodim tamo, samo zato sto ima rernu... U sustini, sve ide nekako, sem moje skole, ali poradicu na tome.
Odjava za sada, uz random poruku bez smisla:
Volim vas sve puno, najvise mi nedostaje mali Dzahrim i Sulija/
Moamer
Prosle nedelje sam isao da obilazim muzeje po Milanu, gde sam se lepo proveo. Saputnik mi je bio Martin iz Bugarske, jedno fino celjade. Uspeli smo da posetimo jedan muzej u okviru srednjovekovnog zamka, i da pogledamo zatvorena vrata drugog. Veoma mi se svidelo, posebno zato sto je bilo za dzabe. Muzej u okviru zamka nije bio nesto narocito, mada je sa druge strane zamak lep, i potpuno ocuvan. Imaju cak i moat(opkop, znam zvuci glupo)... Uglavnom su izlozene stvari iz crkava, slike biskupa ili religiozne teme. Te stvari umeju da smore, pogotovo u Italiji gde je najveca uvreda koju mozes da izgovoris "Porke dios" sto mu dodje nazivanje boga svinjom. Realno, drago mi je da su ovi hriscani kuci makar iskreni fejk, znas da ne veruju, znaju i oni to, za razliku od ovih gde je verovanje sastavni deo nacina zivota. No dobro, svuda je drugacije, napisa Vasa pomirljivim tonom... Idemo dalje, poceo mi je novi ciklus predavanja tako da se alkoholisem samo jednom nedeljno. Takodje, imao sam problem da sam ostao bez para. Naime, roditelji su prilicno prsli od mog trosenja na nebitne stvari poput hrane, tako da mi je budzet postao za ovdasnje uslove veoma skroman. Serem, stvarno ne mogu ljudi da me finansiraju u toj meri... Racunajuci uz to da sam morao da kupim nove patike, posto su mi stare pobegle. Jednog dana su rapidno evoluirale u novi oblik zivota, i otrcale su prema zalazecem suncu, smrdeci pritom. Suma sumarum, ostadoh ja tu bez dinara, neke 2 nedelje. Srecom, imao sam uplacene obroke u kantini, tako da sam bio pokriven, a sa poslednja dva evra sam oprao stvari. I tako, iz dana u dan, bez dinara u dzepu, setao sam Milanom, gledajuci u izloge i mastajuci o kebabu. Naposletku, resih da pronadjem posao. Ta ideja je neslavno propala kada su me maltene izbacili iz veceg dela agencija zbog mog nepoznavanja prokletog italijanskog. Nudili su mi pare na zajam, ali pozajmljivanje mi je nesto najgore sto mogu da uradim...
Posle toga je dosao ispitni rok. Tu sam ucio, pa malo vise blejao, jer me obuzeo val lenjosti, sto je za posledicu imalo peticu iz mikroekonomije, koju sam bio ubedjen da znam. Imao sam samo jednu scenu sa ozderavanjem, sa Gruzijcem, Indijkom, Makedonkom, i Bugarkom. Bilo je interesantno, posebno u trenutku kada je Gruzijac izvadio noz za ubijanje, i objasnjavao kako se njime sece na Makedonki, koja je pretrnula od straha. Takodje je pricao kako love ptice u Gruziji. Naime, dodju dzipom usred njive, i onda upale reflektore i upere ih na jedno mesto na zemlji, i ptice se tu skupe. Ko tu laze, ja stvarno ne znam. Kasnije su se svi naduvali, sto sam kao i uvek iskulirao, a potom se odvukao u pratnji Makedonke iz mog doma kuci. Jedan deo veceri sam grlio WC solju, a zatim sam zaspao cednim snom.
S. je otisao kuci, pa mi je ostavio kljuceve od stana, tako da dosta vremena provodim tamo, samo zato sto ima rernu... U sustini, sve ide nekako, sem moje skole, ali poradicu na tome.
Odjava za sada, uz random poruku bez smisla:
Volim vas sve puno, najvise mi nedostaje mali Dzahrim i Sulija/
Moamer
петак, 5. новембар 2010.
Nastavak
http://www.youtube.com/watch?v=hdjL8WXjlGI
Oduvek mi je bio kul taj intro. Cisto rekoh da podelim.
Posto sam se vratio iz Bosne, druzio sam se sa mladim antropolozima iz Lapova, i slicnih zabiti. Naravno, poslednji gosti su otisli oko pola 12, a za Temisvar sam krenuo u 1 ujutru.
Temisvar je mnogo lep grad, arhitektura odise sivilom, a betonske zgrade podsecaju na arhitekturu iz Star Wars-a, epizoda 4. Ko ne zna o cemu govorim, neka ekstrapolira da je u pitanju zesce sranje.
Po povratku u Milan, koji je trajao kao gladna godina, doneo sam burek izvesnom S. koji se izuzetno obradovao. Posle toga sam krenuo na predavanja, da bih uskoro izasao i otisao da spavam, posto sam, kao i obicno, precenio svoje sposobnosti.
E sada, jedno vece odem kod izvesnog fejk crnogorca M., gde sam blejao sa njim posle ucenja. Tu mi pijemo neko Jegerce, i ulazi u sobu jedno momce iz Venecuele. Naravno, zove se Hoze. Vec pijan, on ulazi i prva stvar sto je uradio je bila da se prekrsti. Zasto? Naime, kao sto znate, na flasi jegera se nalazi krst. A Hoze, posto je video krst, on se prekrstio. Mi tu iskuliramo, i pokusavamo da se ne smejemo. Realno, stvarno jeste bilo komicno. Postujem ja sto on veruje, ali jos nisam video da se neko krsti na alkohol, osim na svadbi u Bosni, ali tamo je ionako sve van svog mesta. Tu mi blejimo sa Hozeom dok na netu prsti RATM, a on nam prica o kolumbijskim teroristickim organizacijama i o tome kako ne voli Huga Caveza. Tu smo se ponapijali, i veoma lepo ispricali o random stvarima. Bilo je skroz kul.
Posle toga sam bio na nekoj zurci, kod F., gde sam se razbio kao dupence, i potom sam ukrao znak "Stop", sve sa sipkom, i nosio ga kroz neki park, gde su ljudi izbegavali da me pogledaju. Bilo je bas filmski, prolazim pored znaka, razmisljam, ako se to moze tako nazvati, i vracam se i stavljam ga na ledja, te trcim kroz park. Naslonio sam ga na ulaz od fakulteta, i cekao M. Njemu sam ga dao kao poklon. Zatim smo ponovo otisli na zuraju, gde smo se dodatno razbili, a zatim ponovo nosili znak, ovaj put nas dvojica.
Sada zurim, ali sutra zavrsavam ovo govno, imam jos dve nedelje da ispripovedam. Bok
Oduvek mi je bio kul taj intro. Cisto rekoh da podelim.
Posto sam se vratio iz Bosne, druzio sam se sa mladim antropolozima iz Lapova, i slicnih zabiti. Naravno, poslednji gosti su otisli oko pola 12, a za Temisvar sam krenuo u 1 ujutru.
Temisvar je mnogo lep grad, arhitektura odise sivilom, a betonske zgrade podsecaju na arhitekturu iz Star Wars-a, epizoda 4. Ko ne zna o cemu govorim, neka ekstrapolira da je u pitanju zesce sranje.
Po povratku u Milan, koji je trajao kao gladna godina, doneo sam burek izvesnom S. koji se izuzetno obradovao. Posle toga sam krenuo na predavanja, da bih uskoro izasao i otisao da spavam, posto sam, kao i obicno, precenio svoje sposobnosti.
E sada, jedno vece odem kod izvesnog fejk crnogorca M., gde sam blejao sa njim posle ucenja. Tu mi pijemo neko Jegerce, i ulazi u sobu jedno momce iz Venecuele. Naravno, zove se Hoze. Vec pijan, on ulazi i prva stvar sto je uradio je bila da se prekrsti. Zasto? Naime, kao sto znate, na flasi jegera se nalazi krst. A Hoze, posto je video krst, on se prekrstio. Mi tu iskuliramo, i pokusavamo da se ne smejemo. Realno, stvarno jeste bilo komicno. Postujem ja sto on veruje, ali jos nisam video da se neko krsti na alkohol, osim na svadbi u Bosni, ali tamo je ionako sve van svog mesta. Tu mi blejimo sa Hozeom dok na netu prsti RATM, a on nam prica o kolumbijskim teroristickim organizacijama i o tome kako ne voli Huga Caveza. Tu smo se ponapijali, i veoma lepo ispricali o random stvarima. Bilo je skroz kul.
Posle toga sam bio na nekoj zurci, kod F., gde sam se razbio kao dupence, i potom sam ukrao znak "Stop", sve sa sipkom, i nosio ga kroz neki park, gde su ljudi izbegavali da me pogledaju. Bilo je bas filmski, prolazim pored znaka, razmisljam, ako se to moze tako nazvati, i vracam se i stavljam ga na ledja, te trcim kroz park. Naslonio sam ga na ulaz od fakulteta, i cekao M. Njemu sam ga dao kao poklon. Zatim smo ponovo otisli na zuraju, gde smo se dodatno razbili, a zatim ponovo nosili znak, ovaj put nas dvojica.
Sada zurim, ali sutra zavrsavam ovo govno, imam jos dve nedelje da ispripovedam. Bok
субота, 30. октобар 2010.
Djovani
Naime, imao sam neku vrstu blokade. Zasto, pa, skapirao sam da ovo citaju ljudi za koje bas ne zelim da citaju. No, doslo mi je u glavu da ne mozes razdvajati zito od kukolja (kakva metafora, skroz sam zajeban, zar ne?), i neka se kukolj nosi, I will keep on.
E sada, sta sam radio ovih par nedelja. Uglavnom sam ucio. Taj deo uopste nije zanimljiv, nema akcije, reakcije, blamova i pobeda.
Krenimo linearno, od pocetka, sa mesta gde se prica zavrsila prethodni put.
Odlazak u Srbiju se zbio jednog jutra u 7, 8 sati avionom Wizz Aira. Ustao sam u 4 da bih stigao na let. Dogovor je bio da se nadjem sa gosn. E. koji je trebao da me ceka ispred faksa. Posto je telefonski poziv gospodinu E. zavrsen neuspesno, sa klasicnim kikotom za 4 ujutru. Tu sam ja resio da mu odem na kucu i, i nista, odvedem ga na avion za Dortmund, ili sta vec. E sada, ulazim u stan izvesnog F., i tu nalazim neku lepu devojku ( mislim: dobru picku). Ja se tu izgubim, i pokusavam da pojmim sitaciju. Pitam nju sta radi tu, gde mi ona odgovara da je tu i njena drugarica, te se okrecem i vidim da se njena drugarica nalazi ispod pokrivaca, pijana kao dupe. Ispostavilo se da su ova dvojica izasli to vece, i dovukli ih u stan, zarad analize Hegelovih dela, ali ne u punom obimu, nego samo radi povrsnog upoznavanja.Naravno, salim se. Samo su ih ponudili da udju da bi odmorili noge. Majke mi. Ako mislite nesto drugo, to nema veze samnom. E sada, ja tu uspevam da odvucem pijanog E. na aerodrom, i stizem na let koji je kasnio zbog kise. Naravno, bilo je tu jos par pikantnih detalja, ali realno, ne ticu vas se.
Video sam obal HR iz aviona, i mnogo mi je bilo kul leteti. Naravno, prvi je put da tako nesto radim. Zapravo, leteo sam vec jednom, ali ne bih o tome... Oblaci su me najvise dojmili, izgledaju kao ogromna poljana na koju je upravo pao sneg, i po kojoj mozes da se setas u nedogled. Pala mi je na pamet jedna od onih slika Severnog Pola. Naravno, nisam pricao nikome u avionu o utisku, da ne bi pomislili da sam pukao skroz. Otac me je docekao na aerodromu, i napokon sam stigao kuci posle par sati. Tu sam se najeo, pozdravio sa rodbinom i krenuo u NS.
Tamo sam se sreo sa nekim drugovima, od kojih bi izdvoji Momcila, jednog coveka punog pozitivnih kvaliteta, i veoma umesnog sa zenama. Broj fona saljem zainterosovanima na PM, mogu i muskarci, salim se, ne mogu. Naravno, napili smo se, donekle. Pio sam rakiju, iako sam malo odvikao. Sada ce neko da kaze: "Vidi sto sere, nije tamo ni dva meseca." Drugacija je hrana, stomak mi je i dalje nesredjen. Recimo samo da sam gasovima mogao da napunim Banatski Dvor, i jos da prodam Rusima...
Bilo kako bilo, sutradan sam otisao u Bosnu. Bio sam tamo na svadbi. Bilo je kvalitetno, nisam se ozderavao. Samo sam blejao sa nekim rodjacima. Preko puta mene su bili neki krezubi likovi, koji su pili kao zivotinje...
Drugi deo sledi uskoro, moram da ucim.
E sada, sta sam radio ovih par nedelja. Uglavnom sam ucio. Taj deo uopste nije zanimljiv, nema akcije, reakcije, blamova i pobeda.
Krenimo linearno, od pocetka, sa mesta gde se prica zavrsila prethodni put.
Odlazak u Srbiju se zbio jednog jutra u 7, 8 sati avionom Wizz Aira. Ustao sam u 4 da bih stigao na let. Dogovor je bio da se nadjem sa gosn. E. koji je trebao da me ceka ispred faksa. Posto je telefonski poziv gospodinu E. zavrsen neuspesno, sa klasicnim kikotom za 4 ujutru. Tu sam ja resio da mu odem na kucu i, i nista, odvedem ga na avion za Dortmund, ili sta vec. E sada, ulazim u stan izvesnog F., i tu nalazim neku lepu devojku ( mislim: dobru picku). Ja se tu izgubim, i pokusavam da pojmim sitaciju. Pitam nju sta radi tu, gde mi ona odgovara da je tu i njena drugarica, te se okrecem i vidim da se njena drugarica nalazi ispod pokrivaca, pijana kao dupe. Ispostavilo se da su ova dvojica izasli to vece, i dovukli ih u stan, zarad analize Hegelovih dela, ali ne u punom obimu, nego samo radi povrsnog upoznavanja.Naravno, salim se. Samo su ih ponudili da udju da bi odmorili noge. Majke mi. Ako mislite nesto drugo, to nema veze samnom. E sada, ja tu uspevam da odvucem pijanog E. na aerodrom, i stizem na let koji je kasnio zbog kise. Naravno, bilo je tu jos par pikantnih detalja, ali realno, ne ticu vas se.
Video sam obal HR iz aviona, i mnogo mi je bilo kul leteti. Naravno, prvi je put da tako nesto radim. Zapravo, leteo sam vec jednom, ali ne bih o tome... Oblaci su me najvise dojmili, izgledaju kao ogromna poljana na koju je upravo pao sneg, i po kojoj mozes da se setas u nedogled. Pala mi je na pamet jedna od onih slika Severnog Pola. Naravno, nisam pricao nikome u avionu o utisku, da ne bi pomislili da sam pukao skroz. Otac me je docekao na aerodromu, i napokon sam stigao kuci posle par sati. Tu sam se najeo, pozdravio sa rodbinom i krenuo u NS.
Tamo sam se sreo sa nekim drugovima, od kojih bi izdvoji Momcila, jednog coveka punog pozitivnih kvaliteta, i veoma umesnog sa zenama. Broj fona saljem zainterosovanima na PM, mogu i muskarci, salim se, ne mogu. Naravno, napili smo se, donekle. Pio sam rakiju, iako sam malo odvikao. Sada ce neko da kaze: "Vidi sto sere, nije tamo ni dva meseca." Drugacija je hrana, stomak mi je i dalje nesredjen. Recimo samo da sam gasovima mogao da napunim Banatski Dvor, i jos da prodam Rusima...
Bilo kako bilo, sutradan sam otisao u Bosnu. Bio sam tamo na svadbi. Bilo je kvalitetno, nisam se ozderavao. Samo sam blejao sa nekim rodjacima. Preko puta mene su bili neki krezubi likovi, koji su pili kao zivotinje...
Drugi deo sledi uskoro, moram da ucim.
субота, 23. октобар 2010.
Nije obican
Sedim u sobi, sam. Ucio sam ceo dan. Naravno, pod danom racunam od podneva. Nisam mislio da pisem, ali slusao sam http://www.youtube.com/watch?v=tcvkenhDk7k&NR=1 Rekoh sebi, "Sedi, napisi nesto, za promenu bitno, nesto o cemu mislis."
Pesma je nastala 3 godine pre onih sranja u SFRJ. Citam komentare, i razmisljam. "Zasto?" Necu da patetisem, necu da izvlacim vec hiljadu puta izvucene zakljucke, necu da okrivljujem ni Tita ni Drazu.
Sedim u sobi i gledam posledice. Gledam sebe, i ljude oko mene, gledam sta je proizaslo iz svega.
Osvrnucu se na sebe. Kako bi moj zivot izgledao da sve nije otislo u p.m.? Sada bih studirao u Srbiji, i imao neku perspektivu, ma sta to znacilo. Sada ce mi reci, "Pa hteo si da odes."
Parafraziracu jednog prijatelja, koji kaze da ne mozes razmisljati o Hegelu dok se vozis putem prepunim rupa, koji tamo negde, u daljini, prelazi u makadam.
Naravno, nije poenta u filozofiji, nego... Ma, znate. Nema svrhe pricati.
Ne zelim da upadam u stereotipe "Mi svo takvi", mi nismo takvi, to "Mi" ni ne postoji. Postojim ja, onaj u klupi do mene, ona koju ne nalazim, oni koji besciljno koracaju napred, gde god to napred bilo, tamo kuci, par sati leta odavde.
Opravdanja su bezvredna, zato su i opravdanja. O cemu govorim ovde je to da zalim za svim sto je poslo naopako, za svim sto nije kako bi trebalo da bude. Nije ovo tuzbalica za domom, za Srbijom, za nekim tamo, naprotiv, zalim za onim sto sam mogao da budem. Jer to sto pokusavas da ostvaris moras negde drugde. To je sustina te nostalgije za domovinom, pricanje o SR, HR, FR, je pricanje o sebi samom, i prica o neostvarenom sebi, na najbolji nacin. Sada mislim da to razumem, ali, ko zna.
I dok sedim ovde sam, u beloj sobi, koju pokusavam da napunim stvarima da bih zamaskirao realnost, znam da cu iskoristiti sve ovo o cemu razmisljam na neki konstruktivan nacin. Opet je tu pitanje sta to znaci? To znaci ono sto meni izgleda ispravno, i kako to obicno biva, sto sirim na sve prenebegavajuci ocite logicke klopke koje se tu uvek namecu. Videcemo koliko cu uspeti. Zasto pisem o svemu ovome, jednostavno je, hiljadu puta je lakse napisati nego nekome reci. Ali opet, kada ga citam iznova, cini se bezlicnim, cini se da gubi onu sustinu koju sam hteo da prenesem, a koja je u stvari emocija, valjda. Ne znam, stvarno ne znam.
Vama koji me citate, a ne znate me. Pricaju mi da je neznancima zanimljivo. Sta da vam kazem? Znam da na sve gledate kao na zabavu, zanimljivu pricicu koju citate ponekad. Ali te zanimljive pricice oslikavaju neciji zivot. Nije sve to tako ni naivno ni bezopasno. Moj vam je savet da pokusate da se udubite, da ne gledate na ovo kao na ljubavni roman ili strip koji citate cisto radi bekstva od realnosti, radi jeftine zabave koja je udaljena samo klikom na dugme. Mada, opet, na vama je. Ionako vas nikada necu videti, za mene ste samo cifre na brojacu poseta, na osnovu kojeg i znam da postojite. Ne bih se bunio da mi posaljete poruku, koja nije kurtoazna, nego koja je realna, ali opet, bez laznog.
Odjava
Pesma je nastala 3 godine pre onih sranja u SFRJ. Citam komentare, i razmisljam. "Zasto?" Necu da patetisem, necu da izvlacim vec hiljadu puta izvucene zakljucke, necu da okrivljujem ni Tita ni Drazu.
Sedim u sobi i gledam posledice. Gledam sebe, i ljude oko mene, gledam sta je proizaslo iz svega.
Osvrnucu se na sebe. Kako bi moj zivot izgledao da sve nije otislo u p.m.? Sada bih studirao u Srbiji, i imao neku perspektivu, ma sta to znacilo. Sada ce mi reci, "Pa hteo si da odes."
Parafraziracu jednog prijatelja, koji kaze da ne mozes razmisljati o Hegelu dok se vozis putem prepunim rupa, koji tamo negde, u daljini, prelazi u makadam.
Naravno, nije poenta u filozofiji, nego... Ma, znate. Nema svrhe pricati.
Ne zelim da upadam u stereotipe "Mi svo takvi", mi nismo takvi, to "Mi" ni ne postoji. Postojim ja, onaj u klupi do mene, ona koju ne nalazim, oni koji besciljno koracaju napred, gde god to napred bilo, tamo kuci, par sati leta odavde.
Opravdanja su bezvredna, zato su i opravdanja. O cemu govorim ovde je to da zalim za svim sto je poslo naopako, za svim sto nije kako bi trebalo da bude. Nije ovo tuzbalica za domom, za Srbijom, za nekim tamo, naprotiv, zalim za onim sto sam mogao da budem. Jer to sto pokusavas da ostvaris moras negde drugde. To je sustina te nostalgije za domovinom, pricanje o SR, HR, FR, je pricanje o sebi samom, i prica o neostvarenom sebi, na najbolji nacin. Sada mislim da to razumem, ali, ko zna.
I dok sedim ovde sam, u beloj sobi, koju pokusavam da napunim stvarima da bih zamaskirao realnost, znam da cu iskoristiti sve ovo o cemu razmisljam na neki konstruktivan nacin. Opet je tu pitanje sta to znaci? To znaci ono sto meni izgleda ispravno, i kako to obicno biva, sto sirim na sve prenebegavajuci ocite logicke klopke koje se tu uvek namecu. Videcemo koliko cu uspeti. Zasto pisem o svemu ovome, jednostavno je, hiljadu puta je lakse napisati nego nekome reci. Ali opet, kada ga citam iznova, cini se bezlicnim, cini se da gubi onu sustinu koju sam hteo da prenesem, a koja je u stvari emocija, valjda. Ne znam, stvarno ne znam.
Vama koji me citate, a ne znate me. Pricaju mi da je neznancima zanimljivo. Sta da vam kazem? Znam da na sve gledate kao na zabavu, zanimljivu pricicu koju citate ponekad. Ali te zanimljive pricice oslikavaju neciji zivot. Nije sve to tako ni naivno ni bezopasno. Moj vam je savet da pokusate da se udubite, da ne gledate na ovo kao na ljubavni roman ili strip koji citate cisto radi bekstva od realnosti, radi jeftine zabave koja je udaljena samo klikom na dugme. Mada, opet, na vama je. Ionako vas nikada necu videti, za mene ste samo cifre na brojacu poseta, na osnovu kojeg i znam da postojite. Ne bih se bunio da mi posaljete poruku, koja nije kurtoazna, nego koja je realna, ali opet, bez laznog.
Odjava
понедељак, 11. октобар 2010.
Obavjest
Nesto sam se smorio od pisanja. U sustini, problem je u tome sto ne zelim da pisem ovih dana o sebi, pa pisem o drugima. No, naravno njima se to ne dopada. Ovo moze da se pretvori u prepricavanje tudjih zivota, ili u pisanje o apstraktnom. Ni jedno nije pozeljno. Iskuliracu malo, posto ovo postaje obaveza. Ne nameravam da prekinem, ali bice pauze.
недеља, 10. октобар 2010.
Stvar iz drugog ugla
Evo rasprave sa fejsa dva lika sa kojima blejim. Ako treba pojasnjavanje necega, samo javite.
U sustini, svrha ovoga je da vidite stvari iz tudjeg ugla.
PS Stvari se zagrevaju posle par komentara. Samo obratite paznju na "argumente".
Toliko je smesno i zabrinjavajce u isto vreme, da ga smatram relevantnim za kacenje.
S got even more wasted than yesterday, I have to get my shit together or it's gonna turn really ugly for me xD
субота, 9. октобар 2010.
Maler
Ove nedelje sam fejlovao na sve moguce nacine. Dobro, ne bas na sve, ali jesam na jedno 6.
Krenimo od pocetka.
Stojim ispred ulaza u biblioteku, sav naostren da ucim, i krecem da izvadim iz dzepa svoju ID karticu. Nje nema. Gledam novcanik, gledam dzepove, nista. Tu se ja ozbljno iznerviram. Polako se zaputim kuci, i predzepavam se usput. Pticice cvrkucu, vratila se lasta, veseli ljudi setaju ulicama, a ja nervozan. Polako dolazim do doma i penjem se u sobu. Naravno, ni u sobi nema kartice. Celo vece mi propadne, i sutradan ujutru odem da uzmem novu karticu. Posle nekih sat vremena mi javljaju da su je nasli. Presrecan je preuzimam, i mislim da se prica tu zavrsila. Ali ne, kreteni mi ipak izradjuju novu karticu koja ponistava staru, te ne mogu da jedem u kantini. Sto je jos bolje, tu moram da im dam i 30e. Tako je sve krenulo.
Krenimo dalje. Takodje sam izgubio karticu za dom, samo da bih je kasnije nasao u jakni koju sam ostavio kod E. To je bilo 10 e
Najlepsi deo je kada sam platio cokoladicu 10 e. Automat mi je vratio toliko sitnisa da su se zaglavila vratasca za kusur, te nisam mogao da ga preuzmem. Zvanicno najskuplji Snikers na svetu.
Juce sam otisao da kupim stampac. Nasao sam neki, platio, i doneo ga kuci. On naravno ne radi.
Sada moram da ga menjam. U sustini, krenulo me.
A sada o nekim vedrijim temama
Rapidshare mi radi na 600 kb, toliko brzo da komp ne moze da prihvati fajlove. Skidam neku muziku, cisto da ga testiram.
Sinoc sam isao na useljenje. S. iz grupe je nasao stan sa nekim crnogorcem. Lep stancic, i ja tu blejim kod njih, sa 4 crnogorca i opijamo se. Igra se tu neki sah, prica se. Komentarisemo nesto kako bi smo mogli da upoznamo njihove komsinice. Naravno, to su tipicne price, jer u sustini niko nema ni muda, a ni spiku da bi prisao i pokucao na vrata, a potom razgovarao sa njima i izveo cudo, tj. dobio poziv da udje i uvede svojih 5 drugara.
I tako, mi pricamo, i dolazimo do slucaja kada neko kuca na vrata. Ispostavi se da su to te devojke, i da nas zovu na zurku u svom stanu. E, tu se mi pogledamo, dok nam se na licima ocrtava neverica. Jedan od crnogoraca trci da menja majcu, radi tu i neki dezodorans. Cim se sredio, uspostavlja se red, ko ima prednost, ko ceka. Domacini, razume se, idu prvi, a posle njih ide O. posto je on vec nesto blejao sa njima nakratko. U sustini, plan napada je bio formiran, logistika tu. Frontalni napad je izabran kao opcija, uz aktivno dejstvo krila radi vezivanja trupa protivnika.
Ulazimo mi kod njih u stan, a oni se svi skenjaju. Tu je, naravno, bilo jos pet likova. Gledam ovog jednog crnogorca, seo covek na krevet, izdeprimirao se. Mene realno, u tom trenutku boli tuki. Dok sam pijan, potentnost mi se smanjuje, tako da no frks. Sve u svemu blejim tu sa nekim italijanom, i grkom. Pricamo nesto, jedemo kokice. Obracam paznju polako na ono sto se desava u sobi. Neka nemica urla u mikrofon "Du hast", dok F. pijan, pokusava da je prati na Guitar Hero-u. Naokolo tipicna zurka, bleja, prica, standard. Odjednom upada neki matori. Posto je pijana nemica toliko urlala, dosao covek da intervenise, i stopirao zurku.
Par minuta kasnije, nasli smo se ponovo u drugom stanu. U jednom trenutku je nastao tajac, svi su imali izgled kao da misle "Suvise je lepo krenulo." Tu smo se se opili do kraja, i svadjali se onako, cisto rasprave radi.
Pisacu jos, moram sada da strebam matu.
Ciao
понедељак, 4. октобар 2010.
Bandera
Dakle, sta sam radio ovih dana.
Bio sam na Kolonama, sto rekoh da cu raditi. U sustini, to su veliki rimski stubovi (kolone) koji se protezu, i gde bleji sva milanska alternativna populacija. Otisao sam to vece do Francuza, i narucio od Engleza da mi uzme flasu vina. Naravno, svi su dosli bez icega, tako da sam brzo pio, da ne nestane. Stvarno mi nisu jasni ovi ljudi. Slavi covek rodjendan, i ne kupi ni flasu vode?! Alo bre!! Jebem ti kulturu. U svakom slucaju, Filip doneo neko govno od vina, ovo moje se popilo, i to je bilo to. Bilo je mladih italijanki, nisu mi se mnogo svidele, ali ok. Bitno je da je bilo zena. Polako smo krenuli ka kolonama, ali francuz se prebio kao zivotinja. Popio magarac casu vina, i onda su se kurcili ko zna sta ima na karti, gde je koja zemlja. Pitaju ga gde je Kolumbija, on kao pokazuje. Tu ja ulecem, i odgovaram na pitanje koji je glavni grad, sto niko nije znao. On se pravi bitan, kao, ucili smo sve drzave sveta u skoli. E i mi smo brale, a i sve glavne gradove. Nisi ti imao Dzipsaru, i 3 sekunde da odgovoris na pitanje, inace ocena manje. U svakom slucaju, dosli smo do kolona, pa sam blejao sa nekim italijanom, koji je skroz ok lik. To je prvi italijan sa kojim sam se ispricao. Tu smo se sprdali, naucio sam sve psovke, i poboljsavao svoje opste znanje italijanskog.
U povratku sam imao epic fail. Naime, setamo ulicom. Jedina riba koja mi se iole svidja prica nesto. Setam pored nje uskom ulicom. Zablenuo se ja u nju, kada ono TRAS bandera. Kada sam udario glavom, zacrnelo mi se ispred ociju. Ovi oko mene se cepaju, a do mene dolece neka debela mala riba sa protezom. Ja ne znam da li da se smejem ili da placem. Gledas ribu, dobijes debelog gmaza sa protezom. Tu ja pocnem da se smejem sam sebi, ovi ostali i dalje umiru. Posle toga nisam vise gledao tu ribu, posto stvarno nije vredno glave i bandere. Takodje sam shvatio to kao znak bogova, da batalim gledanje, i da se drzim za porno sajtova.
Posle toga sam izgubio karticu fakulteta, koja mi sluzi za obroke, i sve ostalo, zamislivo i nezamislivo. Prilicno sam se iznervirao, i ceo dan pizdeo. Do kraja su mi je sutra nasli, i vratili. Kartica je pokrenula niz gubljenja stvari, koji je kulminirao juce sa telefonom, koji sam zapravo ostavio medju nekim kosuljama. Idiot.
Glavna stvar medju ovim italijanskim pederima je glasanje za predstavnika razreda. U sustini, prijavio se jedan peder iz Milana, neki lik sa Sicilije, koji je ok i jos par ljudi, izmedju ostalih i dvoje Srba. Najzanimljiviji mi je neki bolesno ambiciozni lik, za koga se vidi da ga boli kurac za ljude, i koji simulira prijateljski nastup sa svima. Svacega ovde ima, no normalno je to. Pederi, pedofili, NRA, IRA, JNA, OVK, DSS Tamilski tigrovi, MMF, fanovi Seke Aleksic, fasisti...
Pobedio je mislim peder iz Milana, i Sicilijanac.
Radije bih odsekao sebi nogu nego da se kandidujem za tako nesto. Ogavno. Uglavnom se tu kandiduju ljudi iz zezanja, ili zato sto su gmazovi. Ni jedno mi nije blisko. U srednjoj mi je Sljapic vodio razred, tako i treba. Cim se neko trpa za poziciju, znas da mu nije cista savest, i da nece to raditi posteno. Ima ta teorija da treba postavljati random ljude na vlast, koji to ni ne zele, tako bi se moglo preduprediti preuzimanje vlasti iz interesa. Naravno, morali bi da ispunjavaju neke osnovne kriterijume. Svidja mi se ovo donekle, ali je veoma problematicno. Puno je rupa, i treba ga doraditi, i to mnogo. Osnovni problem je koje kriterijume staviti za merodavne... No dobro, o svemu tome mozemo uzivo, da ne smaram one koji ovo citaju samo zbog toga sto ih intrigiraju moji ljubavni neuspesi :P
Ucim kao konj, polako napreduje gradivo, ali moram mnogo da se cimam posto je teze od svega sto sam do sada radio. Sve je jedna velika matematika, i stvarno se trudim. Bice to ok, polozicu valjda te parcijalne za mesec dana.
Bio sam do E. pre neko vece. Tu sam popio litar vina, dok su oni koristili bong. Tipican studentski fazon, prokleti bong... Imao sam tu neke pijane ispade, gde sam objasnjavao kako su Kinezi rasisti, zbog cega su me cimeri E. izgotivili. Ludi Gruzijci... Nisam ih nikada video strejt.
Kada sam se vracao kuci, neki lik pocne da se dere kada mu vozac nije otvorio vrata. Od jednom izlece vozac, uhvati lika, i krene kao da ce da ga bije. Urla na njega "Postuj moju profesiju!", ja gledam i ne verujem. E stoji na stanici, i on se zablenuo. Zaustavio tramvaj jos jedan vozac, i on izasao i krenuo ka mom tramvaju, da bije lika. Do kraja neki lik uleti, smiri situaciju. Ovaj sto je vikao se usrao kao picka i izasao. Jebes mi sunce, svi vozaci su isti. Mada, nije da ih krivim, ljudi su generalno govna, i treba ih tuci.
U sustini, nista drugo nema novo.
Ljubavni zivot=0, nesto sam se istripovao oko neke ribe ovih dana, ali shvatio sam da mi ne daje znake nego da je ljubazna, a ja nalozen pa projektujem...
Ucenje = +& (plus beskonacno), ako hocete grafik, no frks.
U domovini sam za 10 dana, ko bi da mi stegne ruku, neka se javi.
Odoh da radim nesto u teretani, ili da spavam. We shall see.
Javljam se skoro.
четвртак, 30. септембар 2010.
Drugi deo SF-a
Probudio se na krevetu, i pogledao gore. Plafon se cinio nesto drugacijim, imao je metalik-narandzastu boju. Znao je iz pesama drevnog pesnika da je to boja vanzemaljaca, i to ga je uplasilo. Nije stigao ni da reaguje kada su u njegovu bezlicnu sobu usli oni. (Soba je bezlicna, kao sto ce biti i vecina ostalih stvari, zato sto nisam fan prideva, niti dela koja su u sustini opis kite uz koriscenje recnika). Posto su aktivirali Google translate aplikaciju na svojim neuralnim korteksima, obratili su se nasem junaku.
Ah, prica je zalazila u praskozorje samog svemira, u trenutak kada se na planeti SRJ91 uzdigao Homo Srbin Srbin. Poslednji u nizu evolutivne lestvice, posle izumiranja Homo komunikusa.
Civilizacija koju je gradio prevazilazila je sve druge oblike zivota. Ubrzo, Srbin je otkrio matematiku, toalet papir, i svemir. Ni svemirski let nije bio nedostizan, a trgovina toalet papira je dala mogucnost razvitku Imperije. Ogromna prostranstva imperije bila su naseljena raznim vrstama, koje su sada sebe nazivale Srbima, htele to ili ne. No, Imperija je zelela i planetu Zemlju. Tu su agenti pokusavali da objasne nasem junaku sta treba da uradi, i sta se od njega ocekuje.
Kako to obicno biva, malo se se zajebali u proracunu. V nije zeleo da saradjuje. Naprotiv, poceo je da kenja nesto o univerizmu (opsta varijanta globalizma), i o pravima gradjana.
Sta se dalje desilo citacete samo u novom broju Svet Plusa, a mozda i Bravo Girl objavi nesto, poster verovatno.
Random aktovi, + vanzemaljci
Zamislite pijanog E., koji, u vec pomenutom kebab restorancetu, pokusava da sazna od Kineza da li govore turski. Logika mu je bila da ako se kebab zove Istanbul, i ako je to tursko jelo, da bi i kinezi trebalo da govore turski. U to vreme odjednom resavamo emotivni problem Makedonke, koja ima decka u SFRJ, i to u vezi su cak "mesec" dana. Nemam pojma sta da od prethodnog stavim u navodnike, ali birajte sami. I tako dok "Io mangio", sto bi rekli Italijani, kebab, nas troje pokusavamo da resimo emotivni problem i saznamo da li kinezi govore turski. Tu ja vec vidim da situacija postaje bizarna za mene, a i nemam para, sto je osnovni razlog, pa krecem kuci. Makedonka trza na Filipa, ali znajuci E., bice tu nekih komicnih situacija.
Pre neki dan sam se bahatio na predavanju. Sedimo Srdjan i ja, i smorili se u p.m. Mikroekonomija nije bas za opustanje i uzivanje. U svakom slucaju, skontam ja tu neku burzujku ispred mene. Vidi se da ima para, a ni drugarice okolo ne zaostaju. Ova jedna obucena u neko paperje kao Vikinska ratnica, druga nosi neki kostim. Sve u svemu, ljepota jedna. Ispruzim ja noge, i opipam torbu. Pogledam slucajno dole, kada ono.... Naucio sam nesto o modi, i skupim stvarima dok sam ovde. U sustini, ima ta jedna torba koju sve ribe ovde nose, a kosta, 2000 e. Da, nisam pogresio u kucanju. Tu nas dvojica krenemo da joj gazimo torbu, cisto da se bahatimo. Prvi put sam gazio po 2000 e, i bilo je dobro.
Imao sam juce prvi cas kineskog. E to je jedna zajebancija. Posto je ovo tehnicki vec drugi cas, a profesorica je kosooka kucka (ma nije, samo je kineskinja, a sve se tako ponasaju) vec sam propustio gradivo. Tu ja pokusavam da sustignem, sedeci pored nekog Nikole iz CG. Kinezi imaju neka 4 akcenta, koji su ludi, pa se akcentovani slogovi kombinuju u reci, koje se kombinuju u recenice, i sve to sa zajebanim simbolima koje treba uciti. Koji ce mi to kurac dragi moji prijatelji? Da bih imao obaveza, suvise je lako ovako. Celu godinu sam gledao filmove i serije, i sada bih samo da radim kao konj. Idem danas da vidim i za neki posao, kao konobar. Dnevnica je 70 jura, radi se nekih 5 sati. Sa takvim kesom bih se preporodio.
Idem sutra na Kolone, Francuz sa kojim blejim ponekad slavi rodjendan. Koloni su isto sto i katolicka porta, samo mnogo, mnogo vece. Tako sam makar cuo, no videcemo. Cimam se oko ucenja, stalno sam negde, radim nesto, i borim se protiv smora.
SF PRICA, deo 2
Rekli su im nije bas jasno sta to pisem, u sustini to je odgovor na komentar da mi je zivot u Milanu osadan, pa sam resio da zacinim stvar malo, i da dam mom peru slobodu. Gledajte na to kao na alternativnu realnost, sta bi se desilo kada bi svet bio nesto zanimljiviji nego sada.
Zajebana muzika cula se u pozadini dok je svemirski brod polako klizao nebom iznad Milana. Pozicionirali su se u juznom kraju grada, iznad doma za ucenike. Kao sto to obicno biva, svemirski brod su videli samo klosari i transvestiti sto bleje na cosku. Nisu se iznenadili, ovo nije bio prva ovakva letelica koju su videli. Znali su da pricati o tome nema smisla, "normalni" ljudi su ih smatrali idiotima. Mada, i oni sami su smatrali "normalne" idiotima, tako da konverzacija u tom pravcu nije isla bas najbolje. Obicno niko nije govorio ni sa kime, tako da je dnevna smena ljudske rase ostala uskracena za saznanje o vanzemaljskom zivotu.
Sve u svemu, svemirski brod je u roku od par minuta odleteo, bogatiji za jos jednog putnika, i jednu kravu.
Sta se dalje desilo, citacete veceras, posto je ovo blog iz dva dela.
ISPRAVKA
E. se ne lozi na Makedonku. Zbog necega mu je bitno da to napisem, a takodje mu je bitno da mu ne spominjem ime javno. Zarad mira u kuci, pognucu glavu u ovom slucaju. Takodje, on izjavljuje da nije pitao Kineze ono, nego da je to F. Iskreno, koga boli kurac. No u svakom slucaju, sada je sve objasnjeno.
недеља, 26. септембар 2010.
Slike
Ova iznad je iz kluba, od sinoc
Milan Fashion week
Neko random okupljanje
Neki siptar i ja, momak je iz Skadra valjda
Ona cuvena sa manekenkom, gde sam blazeno srecan i polupanKineski kebab
Pricao sam vec o kebab pici, sto je jako dobra stvar. Ovde tih kebab mesta ima mali milion. U svakoj vecoj ulici ima kebabdzinica na 100 metara. No, postoji jedna posebna, nedaleko od faksa. Naime, zove se "Turkiche Kebab Istanbul", i u njoj rade, pogodite ko, KINEZI.
I tako ti Kinez pravi kebab, kompletni win. Ovde je globalizacija odnela sve u kurac. Sledeci korak je da mi Eskim pece pljeskavicu...
Bilo mi zanimljivo, pa rekoh da napisem...
Inace, idem na predavanja redovno. Pokusavam da sustignem gradivo, sto mi ide donekle.
Matematika me jebe, na nuli sam, ali pokusavam da skontam. Sa Litvankom vise i ne blejim, ono kao, hoces/neces/mrs. Druzim se sa ljudima iz SR, i par stranaca.
Sinoc sam izasao u neki nadrkani klub, sa Englezom i Filipom. Prvo smo blejali kod Filipa u stanu gde je englez popio bure. Krenemo ti mi u klub, i tu sretnem neke poznanike. Oko mene ludilo, cepa Seka Aleksic (ne, naravno da nema Seke), neka dimcina, ribe igraju, piju se kokteli. Klub nabudzen, taman, po stolovima tragovi koksa. Tu Filip i ja resimo da spopadamo neke zene. Ali nema sanse da ja to uradim kako valja. Ili ja zaserem ili je spoljni faktor. U svakom slucaju, Englez poceo da smara sve devojke okolo. Prvo ja tu njega oteram od neke ribe iz moje grupe, naravno, iz Srbije je, a onda on sam krene u pohod. Smorio je svakoga koga je video. Molio sam ga da ode kuci, ali NE. I tako Filip pokusava da pocne razgovor, ali kao uz kurac, ni jedna ne zna engleski. Tu Englez napadne neku ribu, Filip njenu sestru, i pritom se pravi da ne poznaje engleza. Ja stojim, i gledam oko sebe. A ono tuki. I tako, rezigniran, odem da igram sa nekim ljudima koje znam. Negde u toku veceri, osecam ja da me je neko uhvatio za dupe. Tu se ja okrenem kada vidim, JEBENI LIK. Popizdim ja sasvim, i predjem na srpski, i vicem "Sta radis to bre!" Naravno, ovo nije sve bas potpuno jasno i cisto u mojoj glavi ali uspeo sam da rekonstruisem situaciju. Tako ja jos malo tancujem, iako mi se nije dalo, i krenem kuci.
Negde u povratku, vidim dve ribe koje se biju dok ih treca razdvaja. Tu bleje neka dva lika, i ja im se pridruzim, upoznamo se i gledamo kako se ribe tuku. U pitanju su bile neke male droljice, mesavina leopardovog krzna i neukusa. I tako se zavrsilo moje vece.
Sada odoh da gledam neke manekenke kako setaju pistom. Smorio sam se od ucenja danas.
SF prica sledi verovatno sutra.
I tako ti Kinez pravi kebab, kompletni win. Ovde je globalizacija odnela sve u kurac. Sledeci korak je da mi Eskim pece pljeskavicu...
Bilo mi zanimljivo, pa rekoh da napisem...
Inace, idem na predavanja redovno. Pokusavam da sustignem gradivo, sto mi ide donekle.
Matematika me jebe, na nuli sam, ali pokusavam da skontam. Sa Litvankom vise i ne blejim, ono kao, hoces/neces/mrs. Druzim se sa ljudima iz SR, i par stranaca.
Sinoc sam izasao u neki nadrkani klub, sa Englezom i Filipom. Prvo smo blejali kod Filipa u stanu gde je englez popio bure. Krenemo ti mi u klub, i tu sretnem neke poznanike. Oko mene ludilo, cepa Seka Aleksic (ne, naravno da nema Seke), neka dimcina, ribe igraju, piju se kokteli. Klub nabudzen, taman, po stolovima tragovi koksa. Tu Filip i ja resimo da spopadamo neke zene. Ali nema sanse da ja to uradim kako valja. Ili ja zaserem ili je spoljni faktor. U svakom slucaju, Englez poceo da smara sve devojke okolo. Prvo ja tu njega oteram od neke ribe iz moje grupe, naravno, iz Srbije je, a onda on sam krene u pohod. Smorio je svakoga koga je video. Molio sam ga da ode kuci, ali NE. I tako Filip pokusava da pocne razgovor, ali kao uz kurac, ni jedna ne zna engleski. Tu Englez napadne neku ribu, Filip njenu sestru, i pritom se pravi da ne poznaje engleza. Ja stojim, i gledam oko sebe. A ono tuki. I tako, rezigniran, odem da igram sa nekim ljudima koje znam. Negde u toku veceri, osecam ja da me je neko uhvatio za dupe. Tu se ja okrenem kada vidim, JEBENI LIK. Popizdim ja sasvim, i predjem na srpski, i vicem "Sta radis to bre!" Naravno, ovo nije sve bas potpuno jasno i cisto u mojoj glavi ali uspeo sam da rekonstruisem situaciju. Tako ja jos malo tancujem, iako mi se nije dalo, i krenem kuci.
Negde u povratku, vidim dve ribe koje se biju dok ih treca razdvaja. Tu bleje neka dva lika, i ja im se pridruzim, upoznamo se i gledamo kako se ribe tuku. U pitanju su bile neke male droljice, mesavina leopardovog krzna i neukusa. I tako se zavrsilo moje vece.
Sada odoh da gledam neke manekenke kako setaju pistom. Smorio sam se od ucenja danas.
SF prica sledi verovatno sutra.
петак, 24. септембар 2010.
Djokonda tj. Urlajuci Kinez
Napomena: Redovan blog
Svako malo se zapitam o svom mentalnom stanju. S obzirom da mi koncept normalnog imice odavno, priklonio sam se onoj grupi koja kaze da normalno ni ne postoji. Tu dolazimo do vakuma, u kome ja bezbrizno plutam i mnogo me boli tuki. Naime, nemam velika pitanja, nemam velike odgovore, i vrtim se u krug. Zapravo tako mi i odgovara. No, ponekad me zle sile izbace iz ekvilibrijuma (da, to je novi pojam kojem su me naucili prokleti kapitalisti, i koji sada koristim da bih pokazao kakav sam baja).
Nedavno, izasao sam u SHU kafe. Ulazim ja u poluopeglanoj kosulji, oko mene nafurani pederi, gangsteri, dobre ribe. Veoma lepo mesto. Naravno, pice je 10 e. Tu ja naravno iskuliram, i najedem se besplatne hrane. Drustvo mi bejase raznovrsno, na barci bejase po primerak od svake zivotinje sto je hodila Zemljom. Sve u svemu, blejim ja sa srbima i bugarima tu. Kada odjednom, nastaje problem. Damjan, kolega student, dobija poruku od devojke koju cemo zvati Djokonda, cisto zbog zastite privatnosti. Lazem, znam da ce da mi sere i kada ovo procita, a jos ako navedem pravo ime ubice me namrtvo.
Poruka je zvucala ozbiljno, pominjala se hitna pomoc i krv. Onako zagrejan od par casa belog vina, krecem sa Damjanom da resimo sitaciju. Posle dugotrajne voznje tramvajem, stizemo.
Tu mi ulazimo u njenu sobu i zakljucujemo da je u pitanju samo napad panike, i pravimo joj drustvo neko vreme.
E sada, pitanje je, "Sta bre seres Vasilije, kakve veze ova prica ima sa bilo cime?"
U sustini, ovo je bio okidac koji me je izbacio iz gore navedenog ekvilibrijuma. Ne brinite, nisam se bacio u polozaj fetusa i poceo da placem. Samo sam stao i dumao (mada, razmisljanje moze da te odvede u jos veci kurac od napada histerije).
Centralna tema oko koje sam se vrteo je odnos jedinka:drustvo, a posebno ovaj novi slucaj gde su te izbacili iz pracke u novu sredinu, i gde ustaljeni metodi resavanja problema ne vaze u toj meri, ili uopste.
Naime, stanes i razmislis, ko ce da mi pritekne u pomoc ako odem u materinu.
Da ne duzim dalje, tu sam zakljucio da se ljudi druze mnogo vise jedni sa drugima upravo zbog nesigurnosti, i da je na povrsini sve glatko, a u stvari vrlo u penisu. Prilicno je sve to zajebano, i necu vise da davim o tome. No, ozbiljna je situacija, i prilicno je zajeban osecaj.
Da se okurazim slusam http://www.youtube.com/watch?v=zwGoONK9sjI&feature=related
A sada drugi pasus koji se bavi vedrijim temama.
Izmedju ostalog, citacete : Kako je Deda Mraz obljubio Isusa, Da li Sneki nosi jaja ili joj je to podmetnuo Minimaks, da bi joj unistio ugovor sa Zamom, Koliko andjela moze da igra na vrhu ciode (ovo je zapravo bilo ozbiljno teolosko pitanje oko koga su se vekovima sporili katolici), Gde je sada Arkan, Top 10 destinacija na Kosovu za sverc, i jos mnogo toga.
Dobio sam zadatak iz Menadzmenta da se bavim nekom usranom kompjuterskom firmom koja proizvodi cipove u Italiji. U grupi sam sa nafuranim francuzem, ribom kojoj na profil slici stoji da ljubi tablu sa natpisom Gucci, i debelom ribom (u Italiji debeli ljudi su samo bankari, i ova riba u mojoj grupi). Kako ce to da izgleda, nemam pojma, ali resio sam da ih zajebavam koliko god mogu.
Tacka 1
Pokusacu da preuzmem kontrolu nad grupom, sto mi nece poci za rukom
Tacka 2
Sabotiracu istrazivanje ubacivanjem pojmova poput "kulturni relativizam", "konstruktivizam", "Zan Luk Godar", "Mose Pijade"
((UPRAVO JE CIMER KINEZ POD TUSEM POCEO DA ZAVIJA KAO ZIVOTINJA, JEBEM TI SUNCE KRVAVO.....)
Ok, malo sam se oporavio posle ovog krika, pa mogu da nastavim.
Tacka 3
Simuliracu da znam francuski, i Zan Klod Van Dama.
To je to sto se tice skole.
Takodje, ovde se sve kaci na internet, mislim, sve lekcije, tako da mogu da se skinu u e formatu i tako uce. Odlican je sistem. Jos samo da naucim.
Nisam se napio vec vise od nedelju dana, sto me iritira, tako da cu morati da se pozabavim i time. Jedem kao konj u poslednje vreme, privikao sam se na ovdasnji nacin ishrane, tj. nedostatak istog.
Uskoro sledi SF blog...
Svako malo se zapitam o svom mentalnom stanju. S obzirom da mi koncept normalnog imice odavno, priklonio sam se onoj grupi koja kaze da normalno ni ne postoji. Tu dolazimo do vakuma, u kome ja bezbrizno plutam i mnogo me boli tuki. Naime, nemam velika pitanja, nemam velike odgovore, i vrtim se u krug. Zapravo tako mi i odgovara. No, ponekad me zle sile izbace iz ekvilibrijuma (da, to je novi pojam kojem su me naucili prokleti kapitalisti, i koji sada koristim da bih pokazao kakav sam baja).
Nedavno, izasao sam u SHU kafe. Ulazim ja u poluopeglanoj kosulji, oko mene nafurani pederi, gangsteri, dobre ribe. Veoma lepo mesto. Naravno, pice je 10 e. Tu ja naravno iskuliram, i najedem se besplatne hrane. Drustvo mi bejase raznovrsno, na barci bejase po primerak od svake zivotinje sto je hodila Zemljom. Sve u svemu, blejim ja sa srbima i bugarima tu. Kada odjednom, nastaje problem. Damjan, kolega student, dobija poruku od devojke koju cemo zvati Djokonda, cisto zbog zastite privatnosti. Lazem, znam da ce da mi sere i kada ovo procita, a jos ako navedem pravo ime ubice me namrtvo.
Poruka je zvucala ozbiljno, pominjala se hitna pomoc i krv. Onako zagrejan od par casa belog vina, krecem sa Damjanom da resimo sitaciju. Posle dugotrajne voznje tramvajem, stizemo.
Tu mi ulazimo u njenu sobu i zakljucujemo da je u pitanju samo napad panike, i pravimo joj drustvo neko vreme.
E sada, pitanje je, "Sta bre seres Vasilije, kakve veze ova prica ima sa bilo cime?"
U sustini, ovo je bio okidac koji me je izbacio iz gore navedenog ekvilibrijuma. Ne brinite, nisam se bacio u polozaj fetusa i poceo da placem. Samo sam stao i dumao (mada, razmisljanje moze da te odvede u jos veci kurac od napada histerije).
Centralna tema oko koje sam se vrteo je odnos jedinka:drustvo, a posebno ovaj novi slucaj gde su te izbacili iz pracke u novu sredinu, i gde ustaljeni metodi resavanja problema ne vaze u toj meri, ili uopste.
Naime, stanes i razmislis, ko ce da mi pritekne u pomoc ako odem u materinu.
Da ne duzim dalje, tu sam zakljucio da se ljudi druze mnogo vise jedni sa drugima upravo zbog nesigurnosti, i da je na povrsini sve glatko, a u stvari vrlo u penisu. Prilicno je sve to zajebano, i necu vise da davim o tome. No, ozbiljna je situacija, i prilicno je zajeban osecaj.
Da se okurazim slusam http://www.youtube.com/watch?v=zwGoONK9sjI&feature=related
A sada drugi pasus koji se bavi vedrijim temama.
Izmedju ostalog, citacete : Kako je Deda Mraz obljubio Isusa, Da li Sneki nosi jaja ili joj je to podmetnuo Minimaks, da bi joj unistio ugovor sa Zamom, Koliko andjela moze da igra na vrhu ciode (ovo je zapravo bilo ozbiljno teolosko pitanje oko koga su se vekovima sporili katolici), Gde je sada Arkan, Top 10 destinacija na Kosovu za sverc, i jos mnogo toga.
Dobio sam zadatak iz Menadzmenta da se bavim nekom usranom kompjuterskom firmom koja proizvodi cipove u Italiji. U grupi sam sa nafuranim francuzem, ribom kojoj na profil slici stoji da ljubi tablu sa natpisom Gucci, i debelom ribom (u Italiji debeli ljudi su samo bankari, i ova riba u mojoj grupi). Kako ce to da izgleda, nemam pojma, ali resio sam da ih zajebavam koliko god mogu.
Tacka 1
Pokusacu da preuzmem kontrolu nad grupom, sto mi nece poci za rukom
Tacka 2
Sabotiracu istrazivanje ubacivanjem pojmova poput "kulturni relativizam", "konstruktivizam", "Zan Luk Godar", "Mose Pijade"
((UPRAVO JE CIMER KINEZ POD TUSEM POCEO DA ZAVIJA KAO ZIVOTINJA, JEBEM TI SUNCE KRVAVO.....)
Ok, malo sam se oporavio posle ovog krika, pa mogu da nastavim.
Tacka 3
Simuliracu da znam francuski, i Zan Klod Van Dama.
To je to sto se tice skole.
Takodje, ovde se sve kaci na internet, mislim, sve lekcije, tako da mogu da se skinu u e formatu i tako uce. Odlican je sistem. Jos samo da naucim.
Nisam se napio vec vise od nedelju dana, sto me iritira, tako da cu morati da se pozabavim i time. Jedem kao konj u poslednje vreme, privikao sam se na ovdasnji nacin ishrane, tj. nedostatak istog.
Uskoro sledi SF blog...
среда, 22. септембар 2010.
Visoko u orbiti planete Zemlje nalazio se svemirski brod. Tri tudjina sede za necim sto bi se moglo nazvati sto i raspravljaju.
"Dragi, Kvaendo, pitanje je koliko se mozemo osloniti na njene izvestaje." Ova grupa vanzemaljaca, konkretno, vecina civilizacija iz binarnog sazvezdja oko pulsara 34/B u kvadrantu 46 koristi izraz "Dragi" pri medjusobnom obracanju. Taj izraz smatraju delom tradicije, i ne odricu ga se, iako ih ostatak galaksije zbog toga naziva pederima.
Kvaendo se uzjoguni i nabora njuskicu. Jedino poredjenje koje bi odgovaralo, i imalo smisla covekolikim majmunima koji ovo trenutno citaju, jeste poredjenje sa malim sisarom koji zivi u cestarima bambusa, i toliko ga mrzi da se plodi, da izumire.
Za razliku od Oultga i Krumba, Kvaendo je verovao zemaljskom agentu. Naravno, izmene u njenoj psihi su i njega zabrinjavale, ali smatrao je da je odana vaseljenskom Kralju Petru i Vladi na planeti Londonijum.
Situacija na planeti Zemlji se pogorsavala iz godine u godinu. Galakticka Srpska imperija je polako gubila oslonac u jedinoj drzavi koja joj je bila verna, Republici Srbiji. Posle dobrog starta u dvadesetom veku, situacija se ozbliljno pogorsavala. Nemogucnost Imperije da intervenise zbog principa medjunarodnog prava, a jos vise zbog Hladnog Rata sa Republikom Skakavaca iz dimenzije X uzrokovalo je svodjenjem Republike Srbije na minimalnu teritoriju.
Pokusaji spijunskog rata do sada nisu davali zeljene efekte. Problem je bio jednostavno u razlicitim kulturama Intergalaktickih Srba i Zemljana. No, cinilo se da ce se stvari uskoro promeniti.
Posle dugotrajnog razgovora gde su crtali grafike i bavili se zajebanim matematickim problemima, dosli su do zakljucka da novi kandidat mora biti regrutovan.
Verovatno se pitate, ko je zapravo kandidat. Ne, nije to neki napucani baja, neka dobra riba, neki kubanski paraplegicar. To je zapravo onaj momak koji je komunicirao sa cudnom gospodjom u tri ujutru negde u nekom getu dok je cekao da se otvori metro.
STOP, STOP, STOP, sada se zacuje onaj zvuk premotavanja kasete koji u filmovima obicno sugerise da ce da se pojavi neki narator koji ce da objasni situaciju.
NARATOR: "Sudbina naseg junaka ovde zalazi u fikciju. Zasto? E, bio jednom jedan Nuri, ko ga zna, zna ga. Taj Nuri je gariju koji pise ovaj blog dao jedan savet/postavio pitanje. Pitanje se bavilo time da blog nije dovoljno interesantan. Gari je uvazio komentar, te ce sada blog pratiti dve radnje, jednu realnu, i kako to obicno biva, dosadnu, i jednu koja bi trebalo da bude zanimljiva. Kome se ne dopada, neka prati samo ono sto ga zanima, ili neka ne prati nista. This is as far as author is wiling to go.
"Dragi, Kvaendo, pitanje je koliko se mozemo osloniti na njene izvestaje." Ova grupa vanzemaljaca, konkretno, vecina civilizacija iz binarnog sazvezdja oko pulsara 34/B u kvadrantu 46 koristi izraz "Dragi" pri medjusobnom obracanju. Taj izraz smatraju delom tradicije, i ne odricu ga se, iako ih ostatak galaksije zbog toga naziva pederima.
Kvaendo se uzjoguni i nabora njuskicu. Jedino poredjenje koje bi odgovaralo, i imalo smisla covekolikim majmunima koji ovo trenutno citaju, jeste poredjenje sa malim sisarom koji zivi u cestarima bambusa, i toliko ga mrzi da se plodi, da izumire.
Za razliku od Oultga i Krumba, Kvaendo je verovao zemaljskom agentu. Naravno, izmene u njenoj psihi su i njega zabrinjavale, ali smatrao je da je odana vaseljenskom Kralju Petru i Vladi na planeti Londonijum.
Situacija na planeti Zemlji se pogorsavala iz godine u godinu. Galakticka Srpska imperija je polako gubila oslonac u jedinoj drzavi koja joj je bila verna, Republici Srbiji. Posle dobrog starta u dvadesetom veku, situacija se ozbliljno pogorsavala. Nemogucnost Imperije da intervenise zbog principa medjunarodnog prava, a jos vise zbog Hladnog Rata sa Republikom Skakavaca iz dimenzije X uzrokovalo je svodjenjem Republike Srbije na minimalnu teritoriju.
Pokusaji spijunskog rata do sada nisu davali zeljene efekte. Problem je bio jednostavno u razlicitim kulturama Intergalaktickih Srba i Zemljana. No, cinilo se da ce se stvari uskoro promeniti.
Posle dugotrajnog razgovora gde su crtali grafike i bavili se zajebanim matematickim problemima, dosli su do zakljucka da novi kandidat mora biti regrutovan.
Verovatno se pitate, ko je zapravo kandidat. Ne, nije to neki napucani baja, neka dobra riba, neki kubanski paraplegicar. To je zapravo onaj momak koji je komunicirao sa cudnom gospodjom u tri ujutru negde u nekom getu dok je cekao da se otvori metro.
STOP, STOP, STOP, sada se zacuje onaj zvuk premotavanja kasete koji u filmovima obicno sugerise da ce da se pojavi neki narator koji ce da objasni situaciju.
NARATOR: "Sudbina naseg junaka ovde zalazi u fikciju. Zasto? E, bio jednom jedan Nuri, ko ga zna, zna ga. Taj Nuri je gariju koji pise ovaj blog dao jedan savet/postavio pitanje. Pitanje se bavilo time da blog nije dovoljno interesantan. Gari je uvazio komentar, te ce sada blog pratiti dve radnje, jednu realnu, i kako to obicno biva, dosadnu, i jednu koja bi trebalo da bude zanimljiva. Kome se ne dopada, neka prati samo ono sto ga zanima, ili neka ne prati nista. This is as far as author is wiling to go.
петак, 17. септембар 2010.
O mojim drugarima iz razreda i o SRBSTVU
Krenuo sam u novu skolu, ali bez mame ovaj put. Dobro, realno nije me vodila ni u srednju, ali jeste na prijemni.
Potpuno pogubljen, prvo sam upao u grupu 17. Zabuna je nastala ovako. Postoje neke 2 manekenke iz Novog Sada koje sam ja pomesao. Jebiga, covek sa sela, meni su sve one iste. Ako nema izraslinu na licu, to za mene nije zena. (Ne, ne mislim na nos.)
Da se vratim na pricu. Pratio sam pogresnu manekenku i usao u pogresnu salu, u grupu 17. Jedno 16 srba koji su tamo pocnu da mi se smeju i vicu "Sta ces ti ovde?", "Vidi sto se izgubio." i sl. Zapravo samo dva lika su to radila, ali izgledalo ja kao 16. Tu ti ja izadjem, i krenem u salu pored, ali promasim vrata pa opet zavrsim u sali sa grupom 17. Tu se vec isparanoisem, a oni umiru od smeha. Posto sam lepo, onako paorski pocrveneo, izjurim ja napolje i uletim u svoju grupu.
Tako mi je pocela skola.
Prvo predavanje je bilo Menadzment, ako se ne varam. Tu smo ucili o kodu casti, i o kaznama koje prete ako pravimo sranja. U sustini, saznao sam da Inkvizicija jos uvek postoji, i da ce da me sabiju u zeljeznu krletku ako se budem zajebavao.
Malo sam razgledao strukturu mog razreda. Zamislite gomilu nafuranih riba, sa Gucci torbicama, neke likove u polo majcama, ponekog Kineza, Indijca, i Engleza razbacane tu i tamo. Tu se nalazi i srpska enklava, koja se odmah pregrupise, tako da moze da zajebava i da se zajebava.
Prva osoba koju sam upoznao je neki geek Stefan, Rumun. Otisli smo kasnije da pojedemo kebab, i zalili se na surovu sudbinu u tudjini, gde nema rostilja.
Znao sam jos 2 ljudi sa neke zurke od ranije. No nista posebno. Pridruzio sam se sunarodnicima, ma koliko ne zeleo to.
Vec mi je jednom skrenuta paznja da kada se osoba nadje u sredini prepunoj kojekakvih naroda, nacija i vanzemaljaca ona tezi da ode u njoj najsrodniju grupu.
Upravo mi se to desilo. Mozes ti da se druzis sa strancima, sto i radim, ali najcesce je to zajebano. Kao prvo, jezicka barijera je tu. Ne govore svi engleski, a i ne mozes da budes toliko neformalan na engleskom, kao na srpskom. Ma, problem je u tome sto sa austrijancem koji izgleda kao SS oficir, cak ima i Hitler frizuru, ne mozes da se osecas prijatno, kao kada blejis sa nekim likom iz Krusevca i kada zajebavate Albanku koja se pravi pametna.
No, sa druge strane, se trudim da prevazidjem ovo, i druzim se sto vise sa strancima. Jedini sa kojima nisam uspostavio kontakt su sami Italijani. Zasto? Zato sto ne govorim italijanski. Jednostavno.
Mogao bih da kenjam o naciji, o konstruktima, o sredini koja utice na tebe. No teorijska prica je jedno, a u realnosti je mnogo teze ponasati se prema nekim idealima, sto i nije neki genijalni zakljucak.
Predavanja su prilicno laka, makar na pocetku. Sa menadzmentom necu imati problema, dok mikroekonomiju treba ozbiljno uciti. Tu je i matis na koji treba da se skoncentrisem, pa ce valjda biti ok.
U sustini, to su samo 3 predmeta, smejurija. Ako ovo ne zavrsim, odoh u Legiju Stranaca, ozbiljno.
Imam jos i italijanski, cemu se iskreno radujem. Bas je hendikep kada ne znas jezik.
Trebalo mi je par dana da se priviknem, bilo je bas gusto. No sada stvari vec ulaze u rutinu. Nema vise iznenadnih troskova i iznenadnih kompleta dokumenata koje treba predati.
Q and A sekcija
Slusas li Rock and Roll? Da, zapravo, imao sam problem sa tim. Probudio sam Kineza u sobi pored. Lik je dosao da me zamoli da iskljucim Zabranjeno Pusenje, posto je putovao 30 sati iz provincije Kan Chaji Shek.
Ima li lepih devojaka? Ima i previse, ali se tripujem koja je transvestit koja nije.
Koliko ti bre to pijes? Suvise, bas suvise :D
Zasto ti je ovaj blog tako los? Nemam pojma, smorio sam se nesto. Bice bolje sledeci put.
Sta radi Moldavka? Jebucka se sa nekim Rumunom trenutno, on je vija tu po domu. Zove se Vlad (simbolicno), i misli da je bad ass.
Kako ide peglanje? Postajem profi, izgledam samo delimicno izguzvano kada izadjem u grad.
Ima li nesto za pojeST'? Ima KEBAB PICA, e to je dobra stvar. Mesa koliko hoces, a i povrca pride. Mislio sam da je govno, ali mnogo je dobro.
Najvece govno koje si upoznao? Siptarka koja se pravi pametna, i izgleda kao Dzoker ili Beogradjanka koja se "druzi" sa Darkom Saricem. Ne mogu da odlucim. Obe bih nabio na kolac.
Najbolja riba koju si video? Neka mala, slatka, sa ogromnim cvikama, uffff.
Sta ti rade drugovi/drugarice? Ne smem o tome, pojesce me. Neki furaju veze na daljinu, neki furaju Georgian style, neki oba, neki alkohol, neki skolu. Ima tu svacega.
Potpuno pogubljen, prvo sam upao u grupu 17. Zabuna je nastala ovako. Postoje neke 2 manekenke iz Novog Sada koje sam ja pomesao. Jebiga, covek sa sela, meni su sve one iste. Ako nema izraslinu na licu, to za mene nije zena. (Ne, ne mislim na nos.)
Da se vratim na pricu. Pratio sam pogresnu manekenku i usao u pogresnu salu, u grupu 17. Jedno 16 srba koji su tamo pocnu da mi se smeju i vicu "Sta ces ti ovde?", "Vidi sto se izgubio." i sl. Zapravo samo dva lika su to radila, ali izgledalo ja kao 16. Tu ti ja izadjem, i krenem u salu pored, ali promasim vrata pa opet zavrsim u sali sa grupom 17. Tu se vec isparanoisem, a oni umiru od smeha. Posto sam lepo, onako paorski pocrveneo, izjurim ja napolje i uletim u svoju grupu.
Tako mi je pocela skola.
Prvo predavanje je bilo Menadzment, ako se ne varam. Tu smo ucili o kodu casti, i o kaznama koje prete ako pravimo sranja. U sustini, saznao sam da Inkvizicija jos uvek postoji, i da ce da me sabiju u zeljeznu krletku ako se budem zajebavao.
Malo sam razgledao strukturu mog razreda. Zamislite gomilu nafuranih riba, sa Gucci torbicama, neke likove u polo majcama, ponekog Kineza, Indijca, i Engleza razbacane tu i tamo. Tu se nalazi i srpska enklava, koja se odmah pregrupise, tako da moze da zajebava i da se zajebava.
Prva osoba koju sam upoznao je neki geek Stefan, Rumun. Otisli smo kasnije da pojedemo kebab, i zalili se na surovu sudbinu u tudjini, gde nema rostilja.
Znao sam jos 2 ljudi sa neke zurke od ranije. No nista posebno. Pridruzio sam se sunarodnicima, ma koliko ne zeleo to.
Vec mi je jednom skrenuta paznja da kada se osoba nadje u sredini prepunoj kojekakvih naroda, nacija i vanzemaljaca ona tezi da ode u njoj najsrodniju grupu.
Upravo mi se to desilo. Mozes ti da se druzis sa strancima, sto i radim, ali najcesce je to zajebano. Kao prvo, jezicka barijera je tu. Ne govore svi engleski, a i ne mozes da budes toliko neformalan na engleskom, kao na srpskom. Ma, problem je u tome sto sa austrijancem koji izgleda kao SS oficir, cak ima i Hitler frizuru, ne mozes da se osecas prijatno, kao kada blejis sa nekim likom iz Krusevca i kada zajebavate Albanku koja se pravi pametna.
No, sa druge strane, se trudim da prevazidjem ovo, i druzim se sto vise sa strancima. Jedini sa kojima nisam uspostavio kontakt su sami Italijani. Zasto? Zato sto ne govorim italijanski. Jednostavno.
Mogao bih da kenjam o naciji, o konstruktima, o sredini koja utice na tebe. No teorijska prica je jedno, a u realnosti je mnogo teze ponasati se prema nekim idealima, sto i nije neki genijalni zakljucak.
Predavanja su prilicno laka, makar na pocetku. Sa menadzmentom necu imati problema, dok mikroekonomiju treba ozbiljno uciti. Tu je i matis na koji treba da se skoncentrisem, pa ce valjda biti ok.
U sustini, to su samo 3 predmeta, smejurija. Ako ovo ne zavrsim, odoh u Legiju Stranaca, ozbiljno.
Imam jos i italijanski, cemu se iskreno radujem. Bas je hendikep kada ne znas jezik.
Trebalo mi je par dana da se priviknem, bilo je bas gusto. No sada stvari vec ulaze u rutinu. Nema vise iznenadnih troskova i iznenadnih kompleta dokumenata koje treba predati.
Q and A sekcija
Slusas li Rock and Roll? Da, zapravo, imao sam problem sa tim. Probudio sam Kineza u sobi pored. Lik je dosao da me zamoli da iskljucim Zabranjeno Pusenje, posto je putovao 30 sati iz provincije Kan Chaji Shek.
Ima li lepih devojaka? Ima i previse, ali se tripujem koja je transvestit koja nije.
Koliko ti bre to pijes? Suvise, bas suvise :D
Zasto ti je ovaj blog tako los? Nemam pojma, smorio sam se nesto. Bice bolje sledeci put.
Sta radi Moldavka? Jebucka se sa nekim Rumunom trenutno, on je vija tu po domu. Zove se Vlad (simbolicno), i misli da je bad ass.
Kako ide peglanje? Postajem profi, izgledam samo delimicno izguzvano kada izadjem u grad.
Ima li nesto za pojeST'? Ima KEBAB PICA, e to je dobra stvar. Mesa koliko hoces, a i povrca pride. Mislio sam da je govno, ali mnogo je dobro.
Najvece govno koje si upoznao? Siptarka koja se pravi pametna, i izgleda kao Dzoker ili Beogradjanka koja se "druzi" sa Darkom Saricem. Ne mogu da odlucim. Obe bih nabio na kolac.
Najbolja riba koju si video? Neka mala, slatka, sa ogromnim cvikama, uffff.
Sta ti rade drugovi/drugarice? Ne smem o tome, pojesce me. Neki furaju veze na daljinu, neki furaju Georgian style, neki oba, neki alkohol, neki skolu. Ima tu svacega.
уторак, 14. септембар 2010.
Vogue fashio night
Posto sam par dana pokusavao da se iskuliram od alkohola, pozvan sam na Vogue fashion night.
Kao ljubitelj tkanine kojom se obavija telo, a koja svake godine izgleda drugacije, sto nazivaju modom, odlucno sam rekao da.
Ma opet serem. Isao sam zbog Litvanke. Naime, od kada sam dosao, zdao sam se zdusno da je osvojim svojim kvalitetima. Pokazivao sam joj biceps, pricao o svom shvatanju sveta, i pio sa njom. Zapravo, samo sam pio sa njom posto biceps nemam, a Hrista mi, nemam ni shvatanje sveta. Mada, i ovo za shvatanje sveta i jeste vrsta stava, ali koji moj da pricam to devojci koja voli modu, izlaske, i votku.
"Jao Vaso, pa sta ce ti takva devojka?", mozda bi me neki moj dementni muski prijatelj pitao. Ogovor je jednostavan, i konzumira se uz kondom. Dobro, ajde, nisam tako bas bezdusan. Hteo sam da se emocionalno povezem sa nekim, tj. zaljubio sam se. Awwww. kako je to slatko zar ne? E pa nije bre uopste slatko, zapravo mrzim kada mi se to desi zato sto onda stvarno moram da se cimam, da razmisljam o tome, da isljucim analiticki pristup svetu koji mi je najbolji drug....
I tako, idemo ona, Englez i ja. Zapijemo se vina pre toga, koje smo otvorili tako sto smo udarali serpom po kutlaci da bi nabili pampur u flasu. Posto smo izasli negde blizu centra, zbog mog straha od kontrole slucajno smo nabasali na mesto gde se dele besplatni kokteli. Tu su bili i neki modeli, i neka zenturaca matora sa ruznim kaisem. Mislim da je matora vodila shou.
Sve u svemu, svako od nas je popio po par koktela, a zatim je Litvanka ukrala case jer su joj trebale za sobu.
Tu negde naletimo na neke spance, pa izblejimo sa njima. Litvanku startuje neki mali debeli Kolumbijac, a ja kuliram. Jbg, nemam pravo da reagujem po nepisanim pravilima kodeksa... U svakom slucaju, izblejimo celu noc i vratimo se kuci oko 2.
Sada cu jos malo da vas smaram sa mojim ljubavnim zivotom, posto mi je to trenutno bitno.
Par veceri kasnije, odlazimo opet na zurku u Arkobaleno, ovaj put mi je bio rodjendan. Napili smo se kao svinje, i lepo se provodili. U svakom slucaju ja tu skupim mudo, i startujem Litvanku. Naravno, dobio sam nogu. "Necu pijana." Dobro, legitiman razlog, kazem ja sebi, i odem da pricam sa nekom Masom koja je iz centralne Rusije. Vezbao sam ja tu ruski, i lepo se zabavljao dok neki Italijani nisu poceli da nas gadjaju kamenjem sa gornjeg sprata. Prica koju pricam je sklopljena iz delica tek ujutru... Pogode italijani neku devojku, dosla hitna, dosla policija... Tu negde mi opet krenemo na tramvaj 15. Tramvaji su lepota jedna, prijatni, brzi, i redovni.
Kada sam dosao sebi ujutru, pokusam da iscimam Litvanku da se vidimo. A ona nece. Meni tu vec sinulo da mozda nece da mi radja decu, ali rekoh sebi, "Navali sivonjo, pa sta bude." I tako smaram ti ja nju ceo dan, ali nista od toga. Na kraju, pojavila se kada sam sa Englezom gledao utakmicu Srbija- Turska. Posto me je i posle toga izbegla, shvatio sam da je dosao trenutak da kazem sebi "Kurac.", Posle prepiske na fejsu sa nekoliko autoriteta, od kojih je bilo nekih i zenskog roda, sinulo mi je da je najbolje da batalim celu pricu. Bravo genije, dobro si shvatio, neki bi rekli. Bogme, imaju donekle i pravo...
I tako, javim ja njoj da vise necu biti njen dzentlmen, i da je necu vuci kuci pijanu. Naravno, sve ovo se radi striktno na evropski nacin. Treba da bude dovoljno uvijeno, ali opet da se vidi poenta. Sto mi drug rece, na srpskom bi mi rekla prosto "Ajde sjasi konju." a ovde sam dobio zamumuljen i zakukuljen odgovor...
Sve u svemu, nanerviram se ja tu posteno, posto sam se stvarno iscimao. Ali, potisnem svoj ego, ma koliko to bilo tesko i iskuliram celu pricu.
Poceo je tu polako da mi se javlja ono sto u psihologiji nazivaju "Kiselo grozdje." U sustini, za one koji ne znaju, kada zelis nesto, a ne mozes da ga dobijes, onda umanjujes vrednost toga do cega nisi dosao. Mehanizmi odbrane i ta spika...
Kuliram ja i taj deo, koliko mogu. U sustini, nasao sam prijatelja u knjizi, mikroekonomiji i menadzmentu. Matematika je bauk, ne voli da bleji.
I eto, bilo mi je znacajno da kenjam o ovome, a u sledecim blogovima cu se baviti nekim drugim i zanimljivijim stvarima.
Pitanja i odgovori
Zasto je ne udaris motkom u glavu? Ovo pitanje mi je zapravo postavljeno. Odgovor nije potreban XD
Koliko Milan ima stanovnika? Sa mestima okolo, 7,5 miliona
Da li ima kurvi? Ima koliko hoces, tranvestita najvise.
Sta radi papa? Verzija ovog pitanja koje bi trebalo da bude sala mi je postavljena. Odgovor- mislim da ne.
Pijes li pivo? Ne.
Govoris li italijanski? Da, naucio sam ga za dve nedelje. Trenutno pisem eksperimentalnu prozu na italijanskom.
To je to, sledeci post je o skoli, pederima, i celoj toj saradi.
Kao ljubitelj tkanine kojom se obavija telo, a koja svake godine izgleda drugacije, sto nazivaju modom, odlucno sam rekao da.
Ma opet serem. Isao sam zbog Litvanke. Naime, od kada sam dosao, zdao sam se zdusno da je osvojim svojim kvalitetima. Pokazivao sam joj biceps, pricao o svom shvatanju sveta, i pio sa njom. Zapravo, samo sam pio sa njom posto biceps nemam, a Hrista mi, nemam ni shvatanje sveta. Mada, i ovo za shvatanje sveta i jeste vrsta stava, ali koji moj da pricam to devojci koja voli modu, izlaske, i votku.
"Jao Vaso, pa sta ce ti takva devojka?", mozda bi me neki moj dementni muski prijatelj pitao. Ogovor je jednostavan, i konzumira se uz kondom. Dobro, ajde, nisam tako bas bezdusan. Hteo sam da se emocionalno povezem sa nekim, tj. zaljubio sam se. Awwww. kako je to slatko zar ne? E pa nije bre uopste slatko, zapravo mrzim kada mi se to desi zato sto onda stvarno moram da se cimam, da razmisljam o tome, da isljucim analiticki pristup svetu koji mi je najbolji drug....
I tako, idemo ona, Englez i ja. Zapijemo se vina pre toga, koje smo otvorili tako sto smo udarali serpom po kutlaci da bi nabili pampur u flasu. Posto smo izasli negde blizu centra, zbog mog straha od kontrole slucajno smo nabasali na mesto gde se dele besplatni kokteli. Tu su bili i neki modeli, i neka zenturaca matora sa ruznim kaisem. Mislim da je matora vodila shou.
Sve u svemu, svako od nas je popio po par koktela, a zatim je Litvanka ukrala case jer su joj trebale za sobu.
Tu negde naletimo na neke spance, pa izblejimo sa njima. Litvanku startuje neki mali debeli Kolumbijac, a ja kuliram. Jbg, nemam pravo da reagujem po nepisanim pravilima kodeksa... U svakom slucaju, izblejimo celu noc i vratimo se kuci oko 2.
Sada cu jos malo da vas smaram sa mojim ljubavnim zivotom, posto mi je to trenutno bitno.
Par veceri kasnije, odlazimo opet na zurku u Arkobaleno, ovaj put mi je bio rodjendan. Napili smo se kao svinje, i lepo se provodili. U svakom slucaju ja tu skupim mudo, i startujem Litvanku. Naravno, dobio sam nogu. "Necu pijana." Dobro, legitiman razlog, kazem ja sebi, i odem da pricam sa nekom Masom koja je iz centralne Rusije. Vezbao sam ja tu ruski, i lepo se zabavljao dok neki Italijani nisu poceli da nas gadjaju kamenjem sa gornjeg sprata. Prica koju pricam je sklopljena iz delica tek ujutru... Pogode italijani neku devojku, dosla hitna, dosla policija... Tu negde mi opet krenemo na tramvaj 15. Tramvaji su lepota jedna, prijatni, brzi, i redovni.
Kada sam dosao sebi ujutru, pokusam da iscimam Litvanku da se vidimo. A ona nece. Meni tu vec sinulo da mozda nece da mi radja decu, ali rekoh sebi, "Navali sivonjo, pa sta bude." I tako smaram ti ja nju ceo dan, ali nista od toga. Na kraju, pojavila se kada sam sa Englezom gledao utakmicu Srbija- Turska. Posto me je i posle toga izbegla, shvatio sam da je dosao trenutak da kazem sebi "Kurac.", Posle prepiske na fejsu sa nekoliko autoriteta, od kojih je bilo nekih i zenskog roda, sinulo mi je da je najbolje da batalim celu pricu. Bravo genije, dobro si shvatio, neki bi rekli. Bogme, imaju donekle i pravo...
I tako, javim ja njoj da vise necu biti njen dzentlmen, i da je necu vuci kuci pijanu. Naravno, sve ovo se radi striktno na evropski nacin. Treba da bude dovoljno uvijeno, ali opet da se vidi poenta. Sto mi drug rece, na srpskom bi mi rekla prosto "Ajde sjasi konju." a ovde sam dobio zamumuljen i zakukuljen odgovor...
Sve u svemu, nanerviram se ja tu posteno, posto sam se stvarno iscimao. Ali, potisnem svoj ego, ma koliko to bilo tesko i iskuliram celu pricu.
Poceo je tu polako da mi se javlja ono sto u psihologiji nazivaju "Kiselo grozdje." U sustini, za one koji ne znaju, kada zelis nesto, a ne mozes da ga dobijes, onda umanjujes vrednost toga do cega nisi dosao. Mehanizmi odbrane i ta spika...
Kuliram ja i taj deo, koliko mogu. U sustini, nasao sam prijatelja u knjizi, mikroekonomiji i menadzmentu. Matematika je bauk, ne voli da bleji.
I eto, bilo mi je znacajno da kenjam o ovome, a u sledecim blogovima cu se baviti nekim drugim i zanimljivijim stvarima.
Pitanja i odgovori
Zasto je ne udaris motkom u glavu? Ovo pitanje mi je zapravo postavljeno. Odgovor nije potreban XD
Koliko Milan ima stanovnika? Sa mestima okolo, 7,5 miliona
Da li ima kurvi? Ima koliko hoces, tranvestita najvise.
Sta radi papa? Verzija ovog pitanja koje bi trebalo da bude sala mi je postavljena. Odgovor- mislim da ne.
Pijes li pivo? Ne.
Govoris li italijanski? Da, naucio sam ga za dve nedelje. Trenutno pisem eksperimentalnu prozu na italijanskom.
To je to, sledeci post je o skoli, pederima, i celoj toj saradi.
Posle treznjenja, negde rano ujutru odlazim u teretanu. Zasto? Zato sto sam vruc. Istripovao sam se bio da prvih par dana redovno treniram u maloj teretani u okviru faksa. I tako sam vezbao, vezbao, i smorio se posle 10 minuta i otisao da spavam.
U svakom slucaju, dugujem vam pricu za mog novog druga, Engleza Aleksa. Upoznao sam ga dok smo pokusavali da skontamo kako radi sporet. Posto smo obojica ljudi iz zabiti, prvi put u nekom vecem gradu poceli smo da blejimo. I tako, igramo stoni tenis, pokazujem mu ko su navijaci Partizana, opisujem mu nasilje u Srbiji, i dam mu ponekad domace sunke da jede. Nije neki genije, ali je dobar covek, i uvek mozemo da pricamo o random temama.
U svakom slucaju, krecemo ti on i ja da posetimo Eremica u njegovom domu. Posto smo se gubili po Milanu, i jedva naboli dom, stizemo u Eremicevu sobu. Eremic u tom trenutku uci. Lazem.
Nazderemo se mi tu kao svinje, od rakije, piva i vina. U jednom trenutku raspravljam sa nekim Poljakom o pobuni u Varsavi. U sledecem slikam se sa dva srbina i nekom devojkom iz Novog Sada. Na tu sliku sam ponosan. Oni pokusavaju da joj se uvuku u dupe, posto ima lepe oci, dok ja sedim na drugoj strani kauca sa osmehom "Ko jebe ribu, meni je lepo i ovako."
Tu je bio I tradicionalni zagrljeni pijani ples uz Baju Malog Knindzu. Upoznao sam i neke amere, koji su bili ok.
Englez se napio, i brojao je srbe u sobi. Bilo ih je 10 kako kaze...
Oko 2 sata, ajde brale nazad na tramvaj 15. Tu se meni malo slosilo, jerbo mesao sam neka pica (pod malo mislim jednocifreni broj pegli veci od pet).
Sada odgovaram na neka pitanja citalaca koja citaoci nisu ni postavili.
Odakle toliko Srba tamo? Nemam pojma, neki idiot im daje stipendije.
Kako je Englez prosao? Koliko sam cuo, svi su povracali sem engleza.
Kakva je priroda tamo? Veoma lepa, crnci dzeparosi joj daju kolorit
Koliko novca treba za izlazak? Od 50 evra, do 3 evra koliko ja trosim
Da li su tamo culi za Tita? Jesu, svuda na svetu Tito osvetljava obraz radnika Jugoslavije
Kakva je pica? Naspram Karibika, grozna. Ozbiljno.
Pitanje od malog Filipa iz Melenaca "Cika Vaso, ima li tamo lepih meleskinja?"
Dragi Filipe,
lepe meleskinje imaju snosaj sa lepim momcima. Ti, ruku na srce, to nisi. Ali zato ima transvestita za tebe.
Jos pitanja i odgovora u narednom blogu.
U svakom slucaju, dugujem vam pricu za mog novog druga, Engleza Aleksa. Upoznao sam ga dok smo pokusavali da skontamo kako radi sporet. Posto smo obojica ljudi iz zabiti, prvi put u nekom vecem gradu poceli smo da blejimo. I tako, igramo stoni tenis, pokazujem mu ko su navijaci Partizana, opisujem mu nasilje u Srbiji, i dam mu ponekad domace sunke da jede. Nije neki genije, ali je dobar covek, i uvek mozemo da pricamo o random temama.
U svakom slucaju, krecemo ti on i ja da posetimo Eremica u njegovom domu. Posto smo se gubili po Milanu, i jedva naboli dom, stizemo u Eremicevu sobu. Eremic u tom trenutku uci. Lazem.
Nazderemo se mi tu kao svinje, od rakije, piva i vina. U jednom trenutku raspravljam sa nekim Poljakom o pobuni u Varsavi. U sledecem slikam se sa dva srbina i nekom devojkom iz Novog Sada. Na tu sliku sam ponosan. Oni pokusavaju da joj se uvuku u dupe, posto ima lepe oci, dok ja sedim na drugoj strani kauca sa osmehom "Ko jebe ribu, meni je lepo i ovako."
Tu je bio I tradicionalni zagrljeni pijani ples uz Baju Malog Knindzu. Upoznao sam i neke amere, koji su bili ok.
Englez se napio, i brojao je srbe u sobi. Bilo ih je 10 kako kaze...
Oko 2 sata, ajde brale nazad na tramvaj 15. Tu se meni malo slosilo, jerbo mesao sam neka pica (pod malo mislim jednocifreni broj pegli veci od pet).
Sada odgovaram na neka pitanja citalaca koja citaoci nisu ni postavili.
Odakle toliko Srba tamo? Nemam pojma, neki idiot im daje stipendije.
Kako je Englez prosao? Koliko sam cuo, svi su povracali sem engleza.
Kakva je priroda tamo? Veoma lepa, crnci dzeparosi joj daju kolorit
Koliko novca treba za izlazak? Od 50 evra, do 3 evra koliko ja trosim
Da li su tamo culi za Tita? Jesu, svuda na svetu Tito osvetljava obraz radnika Jugoslavije
Kakva je pica? Naspram Karibika, grozna. Ozbiljno.
Pitanje od malog Filipa iz Melenaca "Cika Vaso, ima li tamo lepih meleskinja?"
Dragi Filipe,
lepe meleskinje imaju snosaj sa lepim momcima. Ti, ruku na srce, to nisi. Ali zato ima transvestita za tebe.
Jos pitanja i odgovora u narednom blogu.
недеља, 12. септембар 2010.
Italija 2
Evo me sa drugim delom price, da bih polako sustigao moj trenutni zivot.
Prica se zavrsava u delu gde se kamera polako udaljava od mene, a ja postajem sitna tackica, a zatim potpuno nevidljiv.
Sledeci kadar je moj dom, koji svemirska kamera sada naglo zumira. Potpuno je nebitan put od centra do doma, trebalo bi samo naglasiti da sam se posteno preznojio i da su mi koferi stalno ispadali.
U svakom slucju, stizem u dom potpuno izmozden. Ispostavlja se da recepcionar nema pojma engleski. Zapravo, to je u Italiji potpuno normalno. Drugi jezik, ma daaaj. Oni sto znaju dva jezika, ne daj boze tri, postaju direktori fabrika i sl.
Nekim nemustim francuskim mi objasnjava da treba da sacekam moju sobu posto je u njoj neki kinez.
Tu razmisljam sta da radim, ali se odlucujem za mirno resenja. Jerbo, ipak sam u Jevropi(sarkazam). I tako, kuliram dva sata u velikoj dnevnoj sobi. Pritom citam neku sovjetsku satiru, i pokusavam da nazrem smisao svake recenice posebno.
Dolazi licno direktorica, za razliku od Srbije gde direktore vidis ili u zatvoru, ili pre zatvora kada prodaju fabriku za male pare. Resavamo problem, i stizem do moje sobe. Tu sam se mnogo obradovao. U sobi sam dobio frizider, licni sef, sto za ucenje, par ormana. Kupatilo delim sa kinezom iz sobe koja je trebalo da bude moja. Od Kineza ni traga ni glasa, tako da je kupatilo odredjeno vreme bilo samo moje.
Prvi dan je bio potpuno nadrealan. Oko tebe sve cudne zgrade, ljudi koji govore drugi jezik dok ti pokusavas da provalis sta treba da radis, gde je kopirnica, i gde je fakultet. Tu sam naleteo na Litvanku koja je takodje u mom domu i sa kojom sam se stalno dopisivao preko neta. O Litvanki vise reci posle Dnevnika.
Tog dana se secam maglovito, samo sam bazao unaokolo i zjalavio. Uvece mi je dosao Ermi, covek koji mi je i preporucio fakultet, te smo testirali babinu zutu bosansku sljivu u sobi. Nismo je bas mnogo testirali, ali bilo je dovoljno. Tu se mi rastajemo na stanici i ja se teturam/hodam do sobe relativno zadovoljan.
Drugi dan provodim u bezuspesnom pokusaju da se dokopam interneta. Naime, kupio sam LAN kabel, ali posto sam prckao nesto po laptopu ranije, nisam mogao da se povezem. Posto sam prvo okrivio sve koji nisu bili krivi, od Isusa, Zevsa, Berluskonija do recepcionara, skontao sam da sam ja zajebao stvar, i popravio je za par minuta.
Za uvece sam se dogovorio sam mojom novom drugaricom iz Litvanije da pijemo. Zanimljiva stvar oko tog dogovora je da je nesto kasnije moj drugar Filip ostavljao neke komentare, na fejsbuk stranici. Ti komentari su se naravno lako preveli prekog Google translate-a. To je za posledicu imalo zanimljivu prepisku sa Litvankom, gde sam morao da je startujem posto je Filip sve tako lepo udesio. Mislim, i nisam morao, ali nisam hteo da ispadnem picka. Sada kada razmislim, koliko je dogadjaja u svetu pokrenuto sa tom mislju u glavi. Stoji Hitler u pivnici, prilicno skenjan, ali kaze "Ne zelim da ispadnem picka", zatim izlazi na govornicu.... Ili recimo Cezarova "Alea iacta est" direktno proizilazi iz prve pomisli, samo je za istoriju lepsa ova druga.
Da se vratim na opijanje. Bili su tu englez, francuz, dve litvanke i ja.
Francuz je pokusao da pije rakiju, ali je poceo da psuje na fr. i da proklinje sve zivo. U tom trenutku se zacuje jedna od Litvanki, koja rece "Pizda." Na moje veliko zadovoljstvo, ustanovio sam da imamo zajednicku rec. Tu su se one malo skenjale kada sam im rekao da znam sta misle, sto je ispalo Epic win sa moje strane. Englez je bio ok, pio je rakiju kao covek. Uglavnom, vece se zavrsilo time sto je francuz potpuno prs'o od vina za 1 euro, i optuzio jednu litvanku da je u stvari kineski robot. Ne zajebavam se, stvarno je tako bilo. Poceo covek da tripuje neke teorije zavere, a to ne valja raditi pijan. Ne valja to raditi uopste...
U svakom slucaju, skapirao sam to vece kako se ljudi iz razlicitih drzava napijaju na razlicite nacine. Recimo, moj vesli sarkazam ne odgovara francuskom napadu paranoje ili engleskom "Yeah mate, let's sing drinking songs about sailors" opijanju. Naravno, znam da je sve to razlicito od osobe do osobe, ali ima i nekih elemenata koji su karakteristicni za odredjenu drzavu/grad/kontinent
Casovi mi nisu pocinjali jos par dana, tako da sam imao jos dosta vremena za bleju i opijanje.
Ukoro sledi izvestaj sa "Srpske zurke" u drugom domu, i sl.
Prica se zavrsava u delu gde se kamera polako udaljava od mene, a ja postajem sitna tackica, a zatim potpuno nevidljiv.
Sledeci kadar je moj dom, koji svemirska kamera sada naglo zumira. Potpuno je nebitan put od centra do doma, trebalo bi samo naglasiti da sam se posteno preznojio i da su mi koferi stalno ispadali.
U svakom slucju, stizem u dom potpuno izmozden. Ispostavlja se da recepcionar nema pojma engleski. Zapravo, to je u Italiji potpuno normalno. Drugi jezik, ma daaaj. Oni sto znaju dva jezika, ne daj boze tri, postaju direktori fabrika i sl.
Nekim nemustim francuskim mi objasnjava da treba da sacekam moju sobu posto je u njoj neki kinez.
Tu razmisljam sta da radim, ali se odlucujem za mirno resenja. Jerbo, ipak sam u Jevropi(sarkazam). I tako, kuliram dva sata u velikoj dnevnoj sobi. Pritom citam neku sovjetsku satiru, i pokusavam da nazrem smisao svake recenice posebno.
Dolazi licno direktorica, za razliku od Srbije gde direktore vidis ili u zatvoru, ili pre zatvora kada prodaju fabriku za male pare. Resavamo problem, i stizem do moje sobe. Tu sam se mnogo obradovao. U sobi sam dobio frizider, licni sef, sto za ucenje, par ormana. Kupatilo delim sa kinezom iz sobe koja je trebalo da bude moja. Od Kineza ni traga ni glasa, tako da je kupatilo odredjeno vreme bilo samo moje.
Prvi dan je bio potpuno nadrealan. Oko tebe sve cudne zgrade, ljudi koji govore drugi jezik dok ti pokusavas da provalis sta treba da radis, gde je kopirnica, i gde je fakultet. Tu sam naleteo na Litvanku koja je takodje u mom domu i sa kojom sam se stalno dopisivao preko neta. O Litvanki vise reci posle Dnevnika.
Tog dana se secam maglovito, samo sam bazao unaokolo i zjalavio. Uvece mi je dosao Ermi, covek koji mi je i preporucio fakultet, te smo testirali babinu zutu bosansku sljivu u sobi. Nismo je bas mnogo testirali, ali bilo je dovoljno. Tu se mi rastajemo na stanici i ja se teturam/hodam do sobe relativno zadovoljan.
Drugi dan provodim u bezuspesnom pokusaju da se dokopam interneta. Naime, kupio sam LAN kabel, ali posto sam prckao nesto po laptopu ranije, nisam mogao da se povezem. Posto sam prvo okrivio sve koji nisu bili krivi, od Isusa, Zevsa, Berluskonija do recepcionara, skontao sam da sam ja zajebao stvar, i popravio je za par minuta.
Za uvece sam se dogovorio sam mojom novom drugaricom iz Litvanije da pijemo. Zanimljiva stvar oko tog dogovora je da je nesto kasnije moj drugar Filip ostavljao neke komentare, na fejsbuk stranici. Ti komentari su se naravno lako preveli prekog Google translate-a. To je za posledicu imalo zanimljivu prepisku sa Litvankom, gde sam morao da je startujem posto je Filip sve tako lepo udesio. Mislim, i nisam morao, ali nisam hteo da ispadnem picka. Sada kada razmislim, koliko je dogadjaja u svetu pokrenuto sa tom mislju u glavi. Stoji Hitler u pivnici, prilicno skenjan, ali kaze "Ne zelim da ispadnem picka", zatim izlazi na govornicu.... Ili recimo Cezarova "Alea iacta est" direktno proizilazi iz prve pomisli, samo je za istoriju lepsa ova druga.
Da se vratim na opijanje. Bili su tu englez, francuz, dve litvanke i ja.
Francuz je pokusao da pije rakiju, ali je poceo da psuje na fr. i da proklinje sve zivo. U tom trenutku se zacuje jedna od Litvanki, koja rece "Pizda." Na moje veliko zadovoljstvo, ustanovio sam da imamo zajednicku rec. Tu su se one malo skenjale kada sam im rekao da znam sta misle, sto je ispalo Epic win sa moje strane. Englez je bio ok, pio je rakiju kao covek. Uglavnom, vece se zavrsilo time sto je francuz potpuno prs'o od vina za 1 euro, i optuzio jednu litvanku da je u stvari kineski robot. Ne zajebavam se, stvarno je tako bilo. Poceo covek da tripuje neke teorije zavere, a to ne valja raditi pijan. Ne valja to raditi uopste...
U svakom slucaju, skapirao sam to vece kako se ljudi iz razlicitih drzava napijaju na razlicite nacine. Recimo, moj vesli sarkazam ne odgovara francuskom napadu paranoje ili engleskom "Yeah mate, let's sing drinking songs about sailors" opijanju. Naravno, znam da je sve to razlicito od osobe do osobe, ali ima i nekih elemenata koji su karakteristicni za odredjenu drzavu/grad/kontinent
Casovi mi nisu pocinjali jos par dana, tako da sam imao jos dosta vremena za bleju i opijanje.
Ukoro sledi izvestaj sa "Srpske zurke" u drugom domu, i sl.
субота, 11. септембар 2010.
Italija 1
Ovako, poceo sam ovaj blog sa zeljom da se osvrnem na period koji sam proveo radeci u prokletoj trafici.
No, kako sam bio lenj, nisam to zavrsio tako da cu pokusati to da privedem kraju u sledecih par meseci kada nadjem vremena.
Posto me mnogo ljudi trenutno zapitkuje sta radim, kako sam, gde sam i tako to, ovde cu da pisem izvestaje.
Sve ovo naravno radim po ugledu na Emiliju. Sada ce se neko zapitati. Ko je BRE Emilija? Realno, sta vas boli kurac. Drugarica. Valjda.
Prispeo sam u Italiju pre nekih 10 dana. Dosao sam autobusom, prolazeci pritom kroz celu SFRJ. Posle 10 sati putovanja kroz Veliku Srbiju, i 6 sati putovanja kroz one male drzavice sa ok autoputevima stigao sam u Italiju. Tokom puta sam upoznao neke blejace, i neku dobru picku. Riba ima 26 godina, a dao bih joj 17. Lepo smo se ispricali, i ja sam tu vezbao moje govornicke vestine, izbacujuci posalice, i pokusavajuci da se slazem sa njom kada iznese svoje misljenje. Kapiram da je bilo ok, ali izgubio sam detalje o njenom imenu posto mi je fon prs'o. Tu je bila i neka mala ciganka koja me je podbadala kada sam hteo da spavam, i uzivala je u skakanju po sedistu usred noci. Bas wowim takve.
I tako, izlazim ti ja kod San Sira u 3 ujutru. Oko mene betoncina, a ja se skenjao, i to posteno. Vadim noz iz torbe i stavljam ga u dzep. Tu bleje neka braca Cigani, pa im se prikljucim, rekoh bolje ista nego sam da cekam. Ispricamo se mi tu oko gluposti, tipa "Vekna leba u Sapcu je 30 dinara a ove je euro." Malo mi se tu oni pozale na gorku sudbinu, i zavrsimo sve nekom pricom o politici, i kako svi kradu.
Posle nekog vremena, pojavila ne neka zena, koja je delom Grkinja, Turkinja, Srpkinja, i Vanzemaljac. U svakom slucju, potpuno je izgubljena, ali uspeo sam da je navedem da mi objasni kako radi metro. Tu mi je ona pricala i o tome kako je svercovala cigare i lekove. Zanimljivo je da nije htela da prizna da je to uradila sa namerom da prodaje to ovde u italiji, nego "Da bi poklonila prijateljima."
I dalje prilicno sasran, cekam tri sata da se otvori metro. Negde oko 6 ujutru kupujem kartu, i krece moja prva voznja metroom. Bilo je ludo, bio sam najveca osoba u celom vozu. Tu me je strah za licnu bezbednost malo pustio. Jedini slucaj da me opljackaju bio je da zaspim kao Guliver, pa da me onda vezuju kanapima ceo dan. U svakom slucaju, posle gazilion stanica stizem do Duoma. To mu dodje centar grada, za vas koji ne znate :P
Inace, u metrou imaju lcd ekrane gde u svakom trenutku vidis gde si, i kuda ides. Takodje na stanicama za tramvaj pise za koliko minuta dolazi prevoz.
E sad, izlazim ti ja iz metro stanice, a iznad mene katedrala. I to nije bilo kakva katedrala, nego ogromno cudo prepuno detalja, ljudskih figura u realnoj velicini. Tu ti ja zinem, onako po seljacki, i samo stojim i blenem. Osvrnem se oko sebe, a sve ogromno, velicanstveno. Jedino cega sam se setio je Narodna Skupstina, ali ona bi ovde bila javni WC, i to druge kategorije. Kazem sebi "Vaso, uspeo si." Pocinjem da zvizdim neku himnu, i krecem da vucm kofere.
Vadim mapu iz dzepa i krecem ka fakultetu. Uspevam posle 2 sata da stignem, i nekako da nadjem dom.
O domu, sobi, i svemu ostalom kasnije. Mikroekonomija awaits me.
No, kako sam bio lenj, nisam to zavrsio tako da cu pokusati to da privedem kraju u sledecih par meseci kada nadjem vremena.
Posto me mnogo ljudi trenutno zapitkuje sta radim, kako sam, gde sam i tako to, ovde cu da pisem izvestaje.
Sve ovo naravno radim po ugledu na Emiliju. Sada ce se neko zapitati. Ko je BRE Emilija? Realno, sta vas boli kurac. Drugarica. Valjda.
Prispeo sam u Italiju pre nekih 10 dana. Dosao sam autobusom, prolazeci pritom kroz celu SFRJ. Posle 10 sati putovanja kroz Veliku Srbiju, i 6 sati putovanja kroz one male drzavice sa ok autoputevima stigao sam u Italiju. Tokom puta sam upoznao neke blejace, i neku dobru picku. Riba ima 26 godina, a dao bih joj 17. Lepo smo se ispricali, i ja sam tu vezbao moje govornicke vestine, izbacujuci posalice, i pokusavajuci da se slazem sa njom kada iznese svoje misljenje. Kapiram da je bilo ok, ali izgubio sam detalje o njenom imenu posto mi je fon prs'o. Tu je bila i neka mala ciganka koja me je podbadala kada sam hteo da spavam, i uzivala je u skakanju po sedistu usred noci. Bas wowim takve.
I tako, izlazim ti ja kod San Sira u 3 ujutru. Oko mene betoncina, a ja se skenjao, i to posteno. Vadim noz iz torbe i stavljam ga u dzep. Tu bleje neka braca Cigani, pa im se prikljucim, rekoh bolje ista nego sam da cekam. Ispricamo se mi tu oko gluposti, tipa "Vekna leba u Sapcu je 30 dinara a ove je euro." Malo mi se tu oni pozale na gorku sudbinu, i zavrsimo sve nekom pricom o politici, i kako svi kradu.
Posle nekog vremena, pojavila ne neka zena, koja je delom Grkinja, Turkinja, Srpkinja, i Vanzemaljac. U svakom slucju, potpuno je izgubljena, ali uspeo sam da je navedem da mi objasni kako radi metro. Tu mi je ona pricala i o tome kako je svercovala cigare i lekove. Zanimljivo je da nije htela da prizna da je to uradila sa namerom da prodaje to ovde u italiji, nego "Da bi poklonila prijateljima."
I dalje prilicno sasran, cekam tri sata da se otvori metro. Negde oko 6 ujutru kupujem kartu, i krece moja prva voznja metroom. Bilo je ludo, bio sam najveca osoba u celom vozu. Tu me je strah za licnu bezbednost malo pustio. Jedini slucaj da me opljackaju bio je da zaspim kao Guliver, pa da me onda vezuju kanapima ceo dan. U svakom slucaju, posle gazilion stanica stizem do Duoma. To mu dodje centar grada, za vas koji ne znate :P
Inace, u metrou imaju lcd ekrane gde u svakom trenutku vidis gde si, i kuda ides. Takodje na stanicama za tramvaj pise za koliko minuta dolazi prevoz.
E sad, izlazim ti ja iz metro stanice, a iznad mene katedrala. I to nije bilo kakva katedrala, nego ogromno cudo prepuno detalja, ljudskih figura u realnoj velicini. Tu ti ja zinem, onako po seljacki, i samo stojim i blenem. Osvrnem se oko sebe, a sve ogromno, velicanstveno. Jedino cega sam se setio je Narodna Skupstina, ali ona bi ovde bila javni WC, i to druge kategorije. Kazem sebi "Vaso, uspeo si." Pocinjem da zvizdim neku himnu, i krecem da vucm kofere.
Vadim mapu iz dzepa i krecem ka fakultetu. Uspevam posle 2 sata da stignem, i nekako da nadjem dom.
O domu, sobi, i svemu ostalom kasnije. Mikroekonomija awaits me.
уторак, 1. јун 2010.
"Ja sam Đuka." Obratio sam se sa tom rečenicom mom novom gazdi. Naravno, u tom trenutku nisam imao pojma ko je on, i dalje ne znam ko sam ja, ali to je manje bitno...
Vratimo se par sati unazad.
Sedim u dnevnoj sobi, i listam oglase. Ništa novo, kao i obično. Preko cele strane vidim ogromnu sliku Uncle Sama koji mi govori "Prijavi se i postani trafikant."
Ne razmišljajući, ipak je to Uncle Sam, javljam se na oglas i zakazujem sastanak sa regrutnim oficirom. Pre nego što sam pošao na razgovor, odlazim kod babe na tavan, nalazim titovku, neki opasač, neotpakovanu gas masku, šlem Umprofora i nešto zavoja. Opremu ostavljam kući, i odlazim na razgovor.
*Moram napomenuti da mi je sva ta oprema dobrodošla kasnije, pogotovo onaj opasač u obračunima sa prostitutkama.
"Drago mi je, ja sam Kosta", odgovara oniži čovek, obučen pomalo pederski, ali elegantno.
Nabacujem izraz “Ja sam veseli idiot, I hocu da radim za 20000” Na moje veliko iznenađenje, izgleda da razgovor teče dobro. On laprda, a ja udvorički vičem da, da, smeškam se kada treba… Provalio sam taj system ophođenja sa ljudima. U suštini, ako pokažeš da nešto znaš, ili će pokušati da te iskoriste, ili će te videti kao konkurenciju (Prvo ne isključuje drugo I obrnuto) Ta vrsta odnosa sa ljudima je posebno primetna na radnom mestu. Sa idejom veselog idiota, možeš da sam postaviš granice svoje gluposti na poslu. Tu je I činjenica da veseli idiot nije opasnost po bilo koga, jedino treba izbeći zamku gde se ostali trude da svale na tebe svoje greške. Ne kažem da tako mora svuda, ali uglavnom sam primetio da kada su mi radno društvo žene, taj potez je neophodan. Pokušao sam I da budem iskren, ali nije išlo (prevod- dobio sam otkaz). Likovi sa kojima sam radio su imali vise iskustva u ssssssssssssimulirasimuliranju debilnosti…
Dogovorim se ja lepo sa gaydom da dolazim na probni rad. Tipa, učim se trafikantskom poslu, a on će da me oceni. Naravno probni rad se ne plaća.
Deo 2. gde će te saznati o metodama borbe sa nimfomankama, fiskalnim kasama, i mojim susretom sa Buđavim (ne)čitajte od nedelje...
Vratimo se par sati unazad.
Sedim u dnevnoj sobi, i listam oglase. Ništa novo, kao i obično. Preko cele strane vidim ogromnu sliku Uncle Sama koji mi govori "Prijavi se i postani trafikant."
Ne razmišljajući, ipak je to Uncle Sam, javljam se na oglas i zakazujem sastanak sa regrutnim oficirom. Pre nego što sam pošao na razgovor, odlazim kod babe na tavan, nalazim titovku, neki opasač, neotpakovanu gas masku, šlem Umprofora i nešto zavoja. Opremu ostavljam kući, i odlazim na razgovor.
*Moram napomenuti da mi je sva ta oprema dobrodošla kasnije, pogotovo onaj opasač u obračunima sa prostitutkama.
"Drago mi je, ja sam Kosta", odgovara oniži čovek, obučen pomalo pederski, ali elegantno.
Nabacujem izraz “Ja sam veseli idiot, I hocu da radim za 20000” Na moje veliko iznenađenje, izgleda da razgovor teče dobro. On laprda, a ja udvorički vičem da, da, smeškam se kada treba… Provalio sam taj system ophođenja sa ljudima. U suštini, ako pokažeš da nešto znaš, ili će pokušati da te iskoriste, ili će te videti kao konkurenciju (Prvo ne isključuje drugo I obrnuto) Ta vrsta odnosa sa ljudima je posebno primetna na radnom mestu. Sa idejom veselog idiota, možeš da sam postaviš granice svoje gluposti na poslu. Tu je I činjenica da veseli idiot nije opasnost po bilo koga, jedino treba izbeći zamku gde se ostali trude da svale na tebe svoje greške. Ne kažem da tako mora svuda, ali uglavnom sam primetio da kada su mi radno društvo žene, taj potez je neophodan. Pokušao sam I da budem iskren, ali nije išlo (prevod- dobio sam otkaz). Likovi sa kojima sam radio su imali vise iskustva u ssssssssssssimulirasimuliranju debilnosti…
Dogovorim se ja lepo sa gaydom da dolazim na probni rad. Tipa, učim se trafikantskom poslu, a on će da me oceni. Naravno probni rad se ne plaća.
Deo 2. gde će te saznati o metodama borbe sa nimfomankama, fiskalnim kasama, i mojim susretom sa Buđavim (ne)čitajte od nedelje...
четвртак, 22. април 2010.
UVOD
Postojao je jedan rimljanin, ni ne sećam se sada tačno kako se zvao a neću da gledam na netu, to bi bilo google znanje, koji je svaku svoju besedu u senatu završavao rečima: "delenda est Cartagina" ili "Kartagina mora biti uništena"
Modifikovaću ovu izjavu u "Delenda est Velja Ilić"
Sada, ovo mi je prvi blog, i jebeš mi sve ako cu u njemu da pricam o Seljačini od Ilica, ali neka vam bude na umu da Velja nije (verbalno) uništen. Za sada naslućujte o mom mišljenju o gorenavedenom idiotu.
Naučili me u osnovnoj da svaki sastav počinje uvodom. Sada zamišljam malog Pavića kako vice uciteljici "Drugarice učiteljice, možemo li da pišemo sastav u obliku leksikona?" A ona mu zvekne šamarcinu, onako jednu socijalističku. Dvadeset godina kasnije se mali Milorad rešio kompleksa i napisao Hazarski rečnik što je i prvobitno mislio, ते postao glavni baja. A njegova učiteljica je izašla u Borbi u tekstu pod naslovom "Nisam dala Miloradu da čuva krave po selu, nego sam ga učila da čita, i zato je toliko dobar." Dobro, nije baš to bio naslov, ali to je sigurno bila poruka.
Hm, da, koji ja đavo pišem sve ovo?
Naime (kako je to zajebana reč, baš sam sa ortakom pričao o tome, skroz je elegantna), ovo radim sa ciljem da izbacim iz sebe gomilu govana koja se akumulira (taloženjem ljuštura puževa i školjki u mom organizmu). Da sacekam jos par desetljeća, verovatno bi (se sve pretvorilo u naftu, ali onda bi došli Ameri i silovali bi me demokratijom u anus dok nafta ne poteče) došlo do opšteg mentalnog kolapsa..
Cilj je da se osvrnem na tri meseca koja sam proveo u vukojebini (metaforičkoj) od trafike. Čemu sve to? Pa jednostavno, da ne zaboravim. Svima su nam draga secanja na nevine dečije dane bla bla. U suštini, da ne serem sada o psihologiji (koju by the way mnogo ne poštujem), mi šminkamo sećanja. Sećate se npr. neke ekskurzije na kojoj ste bili, i kada ste se vraćali kuci bio vam pun tuki svega, kad ono 6 meseci kasnije, svi se kunu u tu ekskurziju. Posle nekog vremena, pocneš i sam da misliš da ti je bilo lepo, i počneš da se sećaš kako si se pijan popeo na spomenik Leonidi, a potom zamalo pobio sa debelim nemačkim turistom koji je urlao na tebe poput Hitlera. I nastavljas da preuveličavaš te, uslovno, lepe trenutke i potiskuješ sve loše. U suštini to je normalno, zamisli da se sećaš svih životnih nedaća- kolokvijalno- govana koja su ti se izdešavala. Brankov most bi bio konkurencija Aušvicu.
E sada, moja zelja je da predupredim taj fuzzy zaborav, i da zapamtim moje radno mesto i vreme provedeno u njem za vjek i vjekov onako kakvo zapravo jeste. Skučena limena kutija i ogromne količine ozlojeđenosti i dosade. Zašto bih to pamtio? Zato što ne želim da dovedem sebe ili bilo koga drugog u slicnu situaciju da mora da proživljava taj pakao(Znam, svakome se njegov posao čini najtežim). Zato što je to bitan deo mog zivota. Zato što je to bio jedini način da odem iz Srbije. Zato što... Dosta razloga, moram neke da zadržim za sebe.
Priču ću pričati hronološki, od prvog, do poslednjeg dana. Trudiću se da naglasim zanimljive detalje, i neću mnogo patetisati, ali mora da postoji i crno, i belo, i sivo i metalik narandžasto.
Delenda est Velja इलिक
PS Kliknite jednom na neki od linkova na stranici. Ceo život mi je želja da zaradim 10 dolara na internetu, i mnogo puta sam pokušavao, ali sam uglavnom drugima zaradio pare...
PSS Delenda est Velja Ilić
Пријавите се на:
Коментари (Atom)