Pogodite sta sam uradio sa stanom mog druga S? Sjebao sam ga. Realno, ni nacrtanu ovcu ne bih mogao da sacuvam. Da skratim pricu, puklo je staklo na vratima wc-a. Odgovoran sam ja, a i Gruzijac. Sada se nadam da ce uskoro da se sredi situacija sa time. No, pravili smo neku veceru, i bilo je prilicno dobro. Kineska hrana od srpske piletine sa gomilom zacina kojima tu nije mesto.

Jednog kisnog dana, stigao mi je email. Posto sam se prijavio na mailing litu za ragbi, poslali su mi poziv da ucestvujem u utakmici. Prilicno depresivan se budim, gledam u beli zid, i razmisljam. "Hocu, necu." Kazem sebi "Ajde, kreni, izduvaj se malo." I tako, zaputim se u pravcu drugog doma za ucenike da se nadjem sa nekim bosancem, koji se takodje prijavio. Posto smo 20 minuta na kisi cekali nekog hrvata, oko cega se treci lik prilicno nadrkao. U sustini, ne zato sto kasni nego sto je hrvat. Stvarno mi je pun kurac tog proseravanja ovde, svi su veliko nesto. Nije da je i kuci mnogo drugacije, ali ovde valjda osecaju potrebu da seru na tu temu, i to bas mnogo. Sreca pa me ta ekipa nesto ne voli, tako da se ne vidjamo. Ovi iz moje grupe su ok po tom pitanju, sem M. koji ima utripovanu filozofiju da popove treba pobiti, ali da i Seselj donekle ima pravo. Realno, izbegavam te rasprave, neka svako veruje u koje god sranje hoce, ali problem je sto ako ti jako postujes pravo na misljenje onog drugog, on nece tvoje.
I tako, posto smo stigli na teren, imao sam priliku da gledam neke klince kako se valjaju u blatu. Da, to je ragbi. U sustini, pravila su da lopta mora da se dodaje u nazad, i da nema zastitine opreme.
Sve u velikoj meri podseca na americki fudbal, samo sto je 10 puta okrutnije.
Prvu utakmicu smo igrali sa Crvenom Zvezdom, komunistickim klubom iz predgradja Milana. Iako su najlosiji od sve dece, pobedili su. Nisam igrao, posto sam cekao na red.
Usao sam na poluvremenu sledece utakmice. Igra je pocela, a mene je pukao adrenalin u tolikoj meri da se bas ne secam sta sam radio tokom tog poluvremena. Samo da me je neko zaustavio, i da sam bio u nekom haosu gde su se svi otimali za loptu. Tu je ostala slika nekog Djordjija iz Bosne koji je kao zivotinja prolazio i napadao iako su ga obarali 3 puta.
Suma sumarum, viteski sport. Zanimljivo je postovanje koje se iskazuje protivniku. Svi se na kraju meca pozdrave, propisno, a onda se izmesaju i skandiraju imena oba tima. To je pravi sportski duh sto bi rekao Milojko Pantic.
Neki lik sa kojim sam igrao mi je rekao kako da se prijavim za posao na faksu, sto sam i uradio. Naravno, jos mi se nisu javili, ali nada jos uvek postoji.
Pisacu opsirnije o svemu za vikend.
No, poceli su da me citaju ljudi sa kojima studiram, tako da cu da pazim sta pisem. NOT