One small note
Naime, resio sam da zavrsim blog o trafici, cisto da bih malo odmorio od trenutne situacije. Naime, smaraju me ljudi, ne razumevajuci poentu nekih stvari koje pisem. Konkretno, zbog opaske koju sam uputio izvesnom M., da je fejk crnogorac, gomila ljudi iz CG se osetila uvredjenim, iako ta psala nema nikakve veze sa njima. Da se pravdam, nemam nameru, jer nemam zasto. A onima koji citaju bih preporucio da me prvo upoznaju, pre nego sto se potrude da ekstrapoliraju sve o mojoj licnosti na osnovu par tekstova na netu... (Zvucim nadrkano zar ne? Nisam nesto preterano, ali kada neko percipira internu foru kao nacionalnu uvredu te stvarno natera da se zapitas...)
Trafika
Prbni rad je poceo istog dana posle razgovora sa gazdom. Poslao me je do trafike koja je pored mesta na kome sam ceo zivot cekao prigradski bus za Futog. Zanimljivo je gledati kako se tvoj odnos prema mestu menja kada si musterija, a kada si radnik. Posto sam upoznao izvesnu Tamaru, mog buduceg kolegu, poceo sam svojih prvih 2 sata posla. U pocetku je islo veoma tesko. Secam se da sam se potpuno izgubio i da nisam mogao da se snadjem sa novcem, kusurom, brzim preracunavanjem cena i kusura. Bio sam u delirijumu, vracao sam novac, primao ga, u jednom munjevitom trenutku koji se protegao na beskonacno. Uglavnom taj posao izgleda lako,a to i jeste. Problem je stvoriti rutinu, i unaprediti neke vestine, koje ti se nikada nisu cinile dovoljno bitnim da bi o njima brinuo.
Otisao sam kuci prilicno srecan, sa nadom da bi to moglo da bude nova stvar koju cu raditi. Osecao sam se prilicno lose kuci, bez prihoda i rashoda, ucauren ispred kompa gledajuci serije ceo dan. Nisam znao da ce nova vrsta svakodnevnice uskoro postati jos gora od predjasnje (Volim ove laim nagovestaje buducih radnji koje ce se desiti glavnom liku. Konkretno su mi dragi i podsecaju me na detinjstvo, i na gomilu decijih romana, pa rekoh da ubacim jedan od njih, cisto radi postovanja starih vremena)
Nastavicu ovo nocas, evo cisto deo prvog dela
среда, 1. децембар 2010.
недеља, 28. новембар 2010.
Posle ragbi utakmice zivot se nastavio u sivim bojama. Sto kaze S. iz mog doma, parafraziracu, "9 od 10 dana pada kisa, smori se covek." Naravno, ni ja nisam od te fele koja je veoma optimisticna, tako da podlezem opstem toku vremena. Od kada sam prestao da se opijam, postaje mi veoma dosadno. Uglavnom gledam u knjigu, a ponekad se trgnem iz mastarija i ucim. Danas sam sebi dao slobodan dan. Cisto da se malo odmorim, mada pritisak polako raste, tako da cu verovatno veceras uciti, cisto da se ne bih osecao lose. Preboleo sam totalni fejl na ispitu, ali srecom ostala je motivacija. Poceo sam cak i matematiku da ucim, da kucnem u drvo... Osecam se kao jedan od onih likova na maratonu koji trce 2 sata iza pobednika, i stizu na cilj davno posto se zavrsi televizijski prenos. Ako stignu...
Juce, ili to bese prekljuce, je bio zanimljiv dan. Isao sam do druga, i usput sreo neke likove iz Beograda, pa smo isli zajedno. Ispostavi se da je lik pored koga sam sedeo fasista iz Beograda, i da zna neku SS omladinu iz NS-a koju su prebili antifasisti. Interesantno je to sto je moj drugar Sljapic drvio o toj tuci i tim likovima celu cetvrtu godinu srednje, tako da sam znao nesto... Moj saputnik i ja smo razgovarali na tu temu, poprilicno dugo, da bi smo dosli do zakljucka da smo bili na svim vecim protestima, na suprotnim stranama. Naravno, nismo se rukovali, nego je lik elegantno ustao, ne zeleci da sedi pored komunisticke picke, ili kako god da me kategorise. Zanimljivo je koliko taj sukob, prenesen iz Srbije ovde, zapravo nema smisla. Totalno se nismo potresli, ni jedan ni drugi. Manje vise smo reagovali sa hejtom iz kurtoazije. Nije da se moja uverenja menjaju, samo nemaju tu dimenziju kao kuci. Konstanta "Koga boli kurac." preovladava tmurnim Milanskim nebom.
Cuo sam jednu mnogo dobru pricu. Zapravo, totalno je morbidna, i ne odgovara humoru iz nekog sitkoma, sto je cini interesantnom.
Ulazi midget u sobu. Nosi u ruci carapu. Gomila naduvanih ljudi ga gleda, i pokusava da pojmi situaciju. Midget koga cemo zvati Miroslav izjavljuje: "Uzmi carapu, molim te." Devojka kojoj to rece uze carapu, i dalje zbunjena i naduvana. Miroslav potom izjavi "Upravo sam svrsio u carapu." i poce da se smeje. Kada zaista, devojka pogleda, a na carapi je bila bela skrama. Nastade tajac. Sobom je odjekivao smeh patuljka koji se odbijao od THC-a u mozgovima prisutnih. Posle par minuta Miroslav je otkrio svoju veliku foru, to je ipak bio samo deterdzent. Devojka koja je uzela carapu i dan danas ima nocne more (dva dana kasnije) a Miroslav je i dalje na intenzivnoj zbog glupe fore (nije, salim se ja malo, u Italiji se ne tuku, samo guraju).
Zanimljivo iskustvo, zar ne? Ako vam je midget ikada stavio carapu u ruku ostavite komentar. Ako ste bili na licu mesta, ostavite komentar. Salim se, ne ostavljajte komentar
PS Na konto sve moje price o rasizmu, zeleo bih da izjavim da volim ljude patuljastog rasta, ali da, ma kako to zvucalo, taj njihov rast im daje odredjenu komicnu dimenziju... Lol, dimenziju... :D
Juce, ili to bese prekljuce, je bio zanimljiv dan. Isao sam do druga, i usput sreo neke likove iz Beograda, pa smo isli zajedno. Ispostavi se da je lik pored koga sam sedeo fasista iz Beograda, i da zna neku SS omladinu iz NS-a koju su prebili antifasisti. Interesantno je to sto je moj drugar Sljapic drvio o toj tuci i tim likovima celu cetvrtu godinu srednje, tako da sam znao nesto... Moj saputnik i ja smo razgovarali na tu temu, poprilicno dugo, da bi smo dosli do zakljucka da smo bili na svim vecim protestima, na suprotnim stranama. Naravno, nismo se rukovali, nego je lik elegantno ustao, ne zeleci da sedi pored komunisticke picke, ili kako god da me kategorise. Zanimljivo je koliko taj sukob, prenesen iz Srbije ovde, zapravo nema smisla. Totalno se nismo potresli, ni jedan ni drugi. Manje vise smo reagovali sa hejtom iz kurtoazije. Nije da se moja uverenja menjaju, samo nemaju tu dimenziju kao kuci. Konstanta "Koga boli kurac." preovladava tmurnim Milanskim nebom.
Cuo sam jednu mnogo dobru pricu. Zapravo, totalno je morbidna, i ne odgovara humoru iz nekog sitkoma, sto je cini interesantnom.
Ulazi midget u sobu. Nosi u ruci carapu. Gomila naduvanih ljudi ga gleda, i pokusava da pojmi situaciju. Midget koga cemo zvati Miroslav izjavljuje: "Uzmi carapu, molim te." Devojka kojoj to rece uze carapu, i dalje zbunjena i naduvana. Miroslav potom izjavi "Upravo sam svrsio u carapu." i poce da se smeje. Kada zaista, devojka pogleda, a na carapi je bila bela skrama. Nastade tajac. Sobom je odjekivao smeh patuljka koji se odbijao od THC-a u mozgovima prisutnih. Posle par minuta Miroslav je otkrio svoju veliku foru, to je ipak bio samo deterdzent. Devojka koja je uzela carapu i dan danas ima nocne more (dva dana kasnije) a Miroslav je i dalje na intenzivnoj zbog glupe fore (nije, salim se ja malo, u Italiji se ne tuku, samo guraju).
Zanimljivo iskustvo, zar ne? Ako vam je midget ikada stavio carapu u ruku ostavite komentar. Ako ste bili na licu mesta, ostavite komentar. Salim se, ne ostavljajte komentar
PS Na konto sve moje price o rasizmu, zeleo bih da izjavim da volim ljude patuljastog rasta, ali da, ma kako to zvucalo, taj njihov rast im daje odredjenu komicnu dimenziju... Lol, dimenziju... :D
четвртак, 25. новембар 2010.
Pogodite sta sam uradio sa stanom mog druga S? Sjebao sam ga. Realno, ni nacrtanu ovcu ne bih mogao da sacuvam. Da skratim pricu, puklo je staklo na vratima wc-a. Odgovoran sam ja, a i Gruzijac. Sada se nadam da ce uskoro da se sredi situacija sa time. No, pravili smo neku veceru, i bilo je prilicno dobro. Kineska hrana od srpske piletine sa gomilom zacina kojima tu nije mesto.
Jednog kisnog dana, stigao mi je email. Posto sam se prijavio na mailing litu za ragbi, poslali su mi poziv da ucestvujem u utakmici. Prilicno depresivan se budim, gledam u beli zid, i razmisljam. "Hocu, necu." Kazem sebi "Ajde, kreni, izduvaj se malo." I tako, zaputim se u pravcu drugog doma za ucenike da se nadjem sa nekim bosancem, koji se takodje prijavio. Posto smo 20 minuta na kisi cekali nekog hrvata, oko cega se treci lik prilicno nadrkao. U sustini, ne zato sto kasni nego sto je hrvat. Stvarno mi je pun kurac tog proseravanja ovde, svi su veliko nesto. Nije da je i kuci mnogo drugacije, ali ovde valjda osecaju potrebu da seru na tu temu, i to bas mnogo. Sreca pa me ta ekipa nesto ne voli, tako da se ne vidjamo. Ovi iz moje grupe su ok po tom pitanju, sem M. koji ima utripovanu filozofiju da popove treba pobiti, ali da i Seselj donekle ima pravo. Realno, izbegavam te rasprave, neka svako veruje u koje god sranje hoce, ali problem je sto ako ti jako postujes pravo na misljenje onog drugog, on nece tvoje.
I tako, posto smo stigli na teren, imao sam priliku da gledam neke klince kako se valjaju u blatu. Da, to je ragbi. U sustini, pravila su da lopta mora da se dodaje u nazad, i da nema zastitine opreme.
Sve u velikoj meri podseca na americki fudbal, samo sto je 10 puta okrutnije.
Prvu utakmicu smo igrali sa Crvenom Zvezdom, komunistickim klubom iz predgradja Milana. Iako su najlosiji od sve dece, pobedili su. Nisam igrao, posto sam cekao na red.
Usao sam na poluvremenu sledece utakmice. Igra je pocela, a mene je pukao adrenalin u tolikoj meri da se bas ne secam sta sam radio tokom tog poluvremena. Samo da me je neko zaustavio, i da sam bio u nekom haosu gde su se svi otimali za loptu. Tu je ostala slika nekog Djordjija iz Bosne koji je kao zivotinja prolazio i napadao iako su ga obarali 3 puta.
Suma sumarum, viteski sport. Zanimljivo je postovanje koje se iskazuje protivniku. Svi se na kraju meca pozdrave, propisno, a onda se izmesaju i skandiraju imena oba tima. To je pravi sportski duh sto bi rekao Milojko Pantic.
Neki lik sa kojim sam igrao mi je rekao kako da se prijavim za posao na faksu, sto sam i uradio. Naravno, jos mi se nisu javili, ali nada jos uvek postoji.
Pisacu opsirnije o svemu za vikend.
No, poceli su da me citaju ljudi sa kojima studiram, tako da cu da pazim sta pisem. NOT
Jednog kisnog dana, stigao mi je email. Posto sam se prijavio na mailing litu za ragbi, poslali su mi poziv da ucestvujem u utakmici. Prilicno depresivan se budim, gledam u beli zid, i razmisljam. "Hocu, necu." Kazem sebi "Ajde, kreni, izduvaj se malo." I tako, zaputim se u pravcu drugog doma za ucenike da se nadjem sa nekim bosancem, koji se takodje prijavio. Posto smo 20 minuta na kisi cekali nekog hrvata, oko cega se treci lik prilicno nadrkao. U sustini, ne zato sto kasni nego sto je hrvat. Stvarno mi je pun kurac tog proseravanja ovde, svi su veliko nesto. Nije da je i kuci mnogo drugacije, ali ovde valjda osecaju potrebu da seru na tu temu, i to bas mnogo. Sreca pa me ta ekipa nesto ne voli, tako da se ne vidjamo. Ovi iz moje grupe su ok po tom pitanju, sem M. koji ima utripovanu filozofiju da popove treba pobiti, ali da i Seselj donekle ima pravo. Realno, izbegavam te rasprave, neka svako veruje u koje god sranje hoce, ali problem je sto ako ti jako postujes pravo na misljenje onog drugog, on nece tvoje.
I tako, posto smo stigli na teren, imao sam priliku da gledam neke klince kako se valjaju u blatu. Da, to je ragbi. U sustini, pravila su da lopta mora da se dodaje u nazad, i da nema zastitine opreme.
Sve u velikoj meri podseca na americki fudbal, samo sto je 10 puta okrutnije.
Prvu utakmicu smo igrali sa Crvenom Zvezdom, komunistickim klubom iz predgradja Milana. Iako su najlosiji od sve dece, pobedili su. Nisam igrao, posto sam cekao na red.
Usao sam na poluvremenu sledece utakmice. Igra je pocela, a mene je pukao adrenalin u tolikoj meri da se bas ne secam sta sam radio tokom tog poluvremena. Samo da me je neko zaustavio, i da sam bio u nekom haosu gde su se svi otimali za loptu. Tu je ostala slika nekog Djordjija iz Bosne koji je kao zivotinja prolazio i napadao iako su ga obarali 3 puta.
Suma sumarum, viteski sport. Zanimljivo je postovanje koje se iskazuje protivniku. Svi se na kraju meca pozdrave, propisno, a onda se izmesaju i skandiraju imena oba tima. To je pravi sportski duh sto bi rekao Milojko Pantic.
Neki lik sa kojim sam igrao mi je rekao kako da se prijavim za posao na faksu, sto sam i uradio. Naravno, jos mi se nisu javili, ali nada jos uvek postoji.
Pisacu opsirnije o svemu za vikend.
No, poceli su da me citaju ljudi sa kojima studiram, tako da cu da pazim sta pisem. NOT
субота, 13. новембар 2010.
Ispiti
Moje bivstvovanje u Italiji se nastavlja. Kao sto pretpostavljate, mrzelo me je da pisem. Takodje, ovih dana su bili ispiti. Ukratko, pao sam 2 od 3, i ne osecam se lepo povodom toga... Ne bih da davim sa tim stvarima, ali things will change...
Prosle nedelje sam isao da obilazim muzeje po Milanu, gde sam se lepo proveo. Saputnik mi je bio Martin iz Bugarske, jedno fino celjade. Uspeli smo da posetimo jedan muzej u okviru srednjovekovnog zamka, i da pogledamo zatvorena vrata drugog. Veoma mi se svidelo, posebno zato sto je bilo za dzabe. Muzej u okviru zamka nije bio nesto narocito, mada je sa druge strane zamak lep, i potpuno ocuvan. Imaju cak i moat(opkop, znam zvuci glupo)... Uglavnom su izlozene stvari iz crkava, slike biskupa ili religiozne teme. Te stvari umeju da smore, pogotovo u Italiji gde je najveca uvreda koju mozes da izgovoris "Porke dios" sto mu dodje nazivanje boga svinjom. Realno, drago mi je da su ovi hriscani kuci makar iskreni fejk, znas da ne veruju, znaju i oni to, za razliku od ovih gde je verovanje sastavni deo nacina zivota. No dobro, svuda je drugacije, napisa Vasa pomirljivim tonom... Idemo dalje, poceo mi je novi ciklus predavanja tako da se alkoholisem samo jednom nedeljno. Takodje, imao sam problem da sam ostao bez para. Naime, roditelji su prilicno prsli od mog trosenja na nebitne stvari poput hrane, tako da mi je budzet postao za ovdasnje uslove veoma skroman. Serem, stvarno ne mogu ljudi da me finansiraju u toj meri... Racunajuci uz to da sam morao da kupim nove patike, posto su mi stare pobegle. Jednog dana su rapidno evoluirale u novi oblik zivota, i otrcale su prema zalazecem suncu, smrdeci pritom. Suma sumarum, ostadoh ja tu bez dinara, neke 2 nedelje. Srecom, imao sam uplacene obroke u kantini, tako da sam bio pokriven, a sa poslednja dva evra sam oprao stvari. I tako, iz dana u dan, bez dinara u dzepu, setao sam Milanom, gledajuci u izloge i mastajuci o kebabu. Naposletku, resih da pronadjem posao. Ta ideja je neslavno propala kada su me maltene izbacili iz veceg dela agencija zbog mog nepoznavanja prokletog italijanskog. Nudili su mi pare na zajam, ali pozajmljivanje mi je nesto najgore sto mogu da uradim...
Posle toga je dosao ispitni rok. Tu sam ucio, pa malo vise blejao, jer me obuzeo val lenjosti, sto je za posledicu imalo peticu iz mikroekonomije, koju sam bio ubedjen da znam. Imao sam samo jednu scenu sa ozderavanjem, sa Gruzijcem, Indijkom, Makedonkom, i Bugarkom. Bilo je interesantno, posebno u trenutku kada je Gruzijac izvadio noz za ubijanje, i objasnjavao kako se njime sece na Makedonki, koja je pretrnula od straha. Takodje je pricao kako love ptice u Gruziji. Naime, dodju dzipom usred njive, i onda upale reflektore i upere ih na jedno mesto na zemlji, i ptice se tu skupe. Ko tu laze, ja stvarno ne znam. Kasnije su se svi naduvali, sto sam kao i uvek iskulirao, a potom se odvukao u pratnji Makedonke iz mog doma kuci. Jedan deo veceri sam grlio WC solju, a zatim sam zaspao cednim snom.
S. je otisao kuci, pa mi je ostavio kljuceve od stana, tako da dosta vremena provodim tamo, samo zato sto ima rernu... U sustini, sve ide nekako, sem moje skole, ali poradicu na tome.
Odjava za sada, uz random poruku bez smisla:
Volim vas sve puno, najvise mi nedostaje mali Dzahrim i Sulija/
Moamer
Prosle nedelje sam isao da obilazim muzeje po Milanu, gde sam se lepo proveo. Saputnik mi je bio Martin iz Bugarske, jedno fino celjade. Uspeli smo da posetimo jedan muzej u okviru srednjovekovnog zamka, i da pogledamo zatvorena vrata drugog. Veoma mi se svidelo, posebno zato sto je bilo za dzabe. Muzej u okviru zamka nije bio nesto narocito, mada je sa druge strane zamak lep, i potpuno ocuvan. Imaju cak i moat(opkop, znam zvuci glupo)... Uglavnom su izlozene stvari iz crkava, slike biskupa ili religiozne teme. Te stvari umeju da smore, pogotovo u Italiji gde je najveca uvreda koju mozes da izgovoris "Porke dios" sto mu dodje nazivanje boga svinjom. Realno, drago mi je da su ovi hriscani kuci makar iskreni fejk, znas da ne veruju, znaju i oni to, za razliku od ovih gde je verovanje sastavni deo nacina zivota. No dobro, svuda je drugacije, napisa Vasa pomirljivim tonom... Idemo dalje, poceo mi je novi ciklus predavanja tako da se alkoholisem samo jednom nedeljno. Takodje, imao sam problem da sam ostao bez para. Naime, roditelji su prilicno prsli od mog trosenja na nebitne stvari poput hrane, tako da mi je budzet postao za ovdasnje uslove veoma skroman. Serem, stvarno ne mogu ljudi da me finansiraju u toj meri... Racunajuci uz to da sam morao da kupim nove patike, posto su mi stare pobegle. Jednog dana su rapidno evoluirale u novi oblik zivota, i otrcale su prema zalazecem suncu, smrdeci pritom. Suma sumarum, ostadoh ja tu bez dinara, neke 2 nedelje. Srecom, imao sam uplacene obroke u kantini, tako da sam bio pokriven, a sa poslednja dva evra sam oprao stvari. I tako, iz dana u dan, bez dinara u dzepu, setao sam Milanom, gledajuci u izloge i mastajuci o kebabu. Naposletku, resih da pronadjem posao. Ta ideja je neslavno propala kada su me maltene izbacili iz veceg dela agencija zbog mog nepoznavanja prokletog italijanskog. Nudili su mi pare na zajam, ali pozajmljivanje mi je nesto najgore sto mogu da uradim...
Posle toga je dosao ispitni rok. Tu sam ucio, pa malo vise blejao, jer me obuzeo val lenjosti, sto je za posledicu imalo peticu iz mikroekonomije, koju sam bio ubedjen da znam. Imao sam samo jednu scenu sa ozderavanjem, sa Gruzijcem, Indijkom, Makedonkom, i Bugarkom. Bilo je interesantno, posebno u trenutku kada je Gruzijac izvadio noz za ubijanje, i objasnjavao kako se njime sece na Makedonki, koja je pretrnula od straha. Takodje je pricao kako love ptice u Gruziji. Naime, dodju dzipom usred njive, i onda upale reflektore i upere ih na jedno mesto na zemlji, i ptice se tu skupe. Ko tu laze, ja stvarno ne znam. Kasnije su se svi naduvali, sto sam kao i uvek iskulirao, a potom se odvukao u pratnji Makedonke iz mog doma kuci. Jedan deo veceri sam grlio WC solju, a zatim sam zaspao cednim snom.
S. je otisao kuci, pa mi je ostavio kljuceve od stana, tako da dosta vremena provodim tamo, samo zato sto ima rernu... U sustini, sve ide nekako, sem moje skole, ali poradicu na tome.
Odjava za sada, uz random poruku bez smisla:
Volim vas sve puno, najvise mi nedostaje mali Dzahrim i Sulija/
Moamer
петак, 5. новембар 2010.
Nastavak
http://www.youtube.com/watch?v=hdjL8WXjlGI
Oduvek mi je bio kul taj intro. Cisto rekoh da podelim.
Posto sam se vratio iz Bosne, druzio sam se sa mladim antropolozima iz Lapova, i slicnih zabiti. Naravno, poslednji gosti su otisli oko pola 12, a za Temisvar sam krenuo u 1 ujutru.
Temisvar je mnogo lep grad, arhitektura odise sivilom, a betonske zgrade podsecaju na arhitekturu iz Star Wars-a, epizoda 4. Ko ne zna o cemu govorim, neka ekstrapolira da je u pitanju zesce sranje.
Po povratku u Milan, koji je trajao kao gladna godina, doneo sam burek izvesnom S. koji se izuzetno obradovao. Posle toga sam krenuo na predavanja, da bih uskoro izasao i otisao da spavam, posto sam, kao i obicno, precenio svoje sposobnosti.
E sada, jedno vece odem kod izvesnog fejk crnogorca M., gde sam blejao sa njim posle ucenja. Tu mi pijemo neko Jegerce, i ulazi u sobu jedno momce iz Venecuele. Naravno, zove se Hoze. Vec pijan, on ulazi i prva stvar sto je uradio je bila da se prekrsti. Zasto? Naime, kao sto znate, na flasi jegera se nalazi krst. A Hoze, posto je video krst, on se prekrstio. Mi tu iskuliramo, i pokusavamo da se ne smejemo. Realno, stvarno jeste bilo komicno. Postujem ja sto on veruje, ali jos nisam video da se neko krsti na alkohol, osim na svadbi u Bosni, ali tamo je ionako sve van svog mesta. Tu mi blejimo sa Hozeom dok na netu prsti RATM, a on nam prica o kolumbijskim teroristickim organizacijama i o tome kako ne voli Huga Caveza. Tu smo se ponapijali, i veoma lepo ispricali o random stvarima. Bilo je skroz kul.
Posle toga sam bio na nekoj zurci, kod F., gde sam se razbio kao dupence, i potom sam ukrao znak "Stop", sve sa sipkom, i nosio ga kroz neki park, gde su ljudi izbegavali da me pogledaju. Bilo je bas filmski, prolazim pored znaka, razmisljam, ako se to moze tako nazvati, i vracam se i stavljam ga na ledja, te trcim kroz park. Naslonio sam ga na ulaz od fakulteta, i cekao M. Njemu sam ga dao kao poklon. Zatim smo ponovo otisli na zuraju, gde smo se dodatno razbili, a zatim ponovo nosili znak, ovaj put nas dvojica.
Sada zurim, ali sutra zavrsavam ovo govno, imam jos dve nedelje da ispripovedam. Bok
Oduvek mi je bio kul taj intro. Cisto rekoh da podelim.
Posto sam se vratio iz Bosne, druzio sam se sa mladim antropolozima iz Lapova, i slicnih zabiti. Naravno, poslednji gosti su otisli oko pola 12, a za Temisvar sam krenuo u 1 ujutru.
Temisvar je mnogo lep grad, arhitektura odise sivilom, a betonske zgrade podsecaju na arhitekturu iz Star Wars-a, epizoda 4. Ko ne zna o cemu govorim, neka ekstrapolira da je u pitanju zesce sranje.
Po povratku u Milan, koji je trajao kao gladna godina, doneo sam burek izvesnom S. koji se izuzetno obradovao. Posle toga sam krenuo na predavanja, da bih uskoro izasao i otisao da spavam, posto sam, kao i obicno, precenio svoje sposobnosti.
E sada, jedno vece odem kod izvesnog fejk crnogorca M., gde sam blejao sa njim posle ucenja. Tu mi pijemo neko Jegerce, i ulazi u sobu jedno momce iz Venecuele. Naravno, zove se Hoze. Vec pijan, on ulazi i prva stvar sto je uradio je bila da se prekrsti. Zasto? Naime, kao sto znate, na flasi jegera se nalazi krst. A Hoze, posto je video krst, on se prekrstio. Mi tu iskuliramo, i pokusavamo da se ne smejemo. Realno, stvarno jeste bilo komicno. Postujem ja sto on veruje, ali jos nisam video da se neko krsti na alkohol, osim na svadbi u Bosni, ali tamo je ionako sve van svog mesta. Tu mi blejimo sa Hozeom dok na netu prsti RATM, a on nam prica o kolumbijskim teroristickim organizacijama i o tome kako ne voli Huga Caveza. Tu smo se ponapijali, i veoma lepo ispricali o random stvarima. Bilo je skroz kul.
Posle toga sam bio na nekoj zurci, kod F., gde sam se razbio kao dupence, i potom sam ukrao znak "Stop", sve sa sipkom, i nosio ga kroz neki park, gde su ljudi izbegavali da me pogledaju. Bilo je bas filmski, prolazim pored znaka, razmisljam, ako se to moze tako nazvati, i vracam se i stavljam ga na ledja, te trcim kroz park. Naslonio sam ga na ulaz od fakulteta, i cekao M. Njemu sam ga dao kao poklon. Zatim smo ponovo otisli na zuraju, gde smo se dodatno razbili, a zatim ponovo nosili znak, ovaj put nas dvojica.
Sada zurim, ali sutra zavrsavam ovo govno, imam jos dve nedelje da ispripovedam. Bok
субота, 30. октобар 2010.
Djovani
Naime, imao sam neku vrstu blokade. Zasto, pa, skapirao sam da ovo citaju ljudi za koje bas ne zelim da citaju. No, doslo mi je u glavu da ne mozes razdvajati zito od kukolja (kakva metafora, skroz sam zajeban, zar ne?), i neka se kukolj nosi, I will keep on.
E sada, sta sam radio ovih par nedelja. Uglavnom sam ucio. Taj deo uopste nije zanimljiv, nema akcije, reakcije, blamova i pobeda.
Krenimo linearno, od pocetka, sa mesta gde se prica zavrsila prethodni put.
Odlazak u Srbiju se zbio jednog jutra u 7, 8 sati avionom Wizz Aira. Ustao sam u 4 da bih stigao na let. Dogovor je bio da se nadjem sa gosn. E. koji je trebao da me ceka ispred faksa. Posto je telefonski poziv gospodinu E. zavrsen neuspesno, sa klasicnim kikotom za 4 ujutru. Tu sam ja resio da mu odem na kucu i, i nista, odvedem ga na avion za Dortmund, ili sta vec. E sada, ulazim u stan izvesnog F., i tu nalazim neku lepu devojku ( mislim: dobru picku). Ja se tu izgubim, i pokusavam da pojmim sitaciju. Pitam nju sta radi tu, gde mi ona odgovara da je tu i njena drugarica, te se okrecem i vidim da se njena drugarica nalazi ispod pokrivaca, pijana kao dupe. Ispostavilo se da su ova dvojica izasli to vece, i dovukli ih u stan, zarad analize Hegelovih dela, ali ne u punom obimu, nego samo radi povrsnog upoznavanja.Naravno, salim se. Samo su ih ponudili da udju da bi odmorili noge. Majke mi. Ako mislite nesto drugo, to nema veze samnom. E sada, ja tu uspevam da odvucem pijanog E. na aerodrom, i stizem na let koji je kasnio zbog kise. Naravno, bilo je tu jos par pikantnih detalja, ali realno, ne ticu vas se.
Video sam obal HR iz aviona, i mnogo mi je bilo kul leteti. Naravno, prvi je put da tako nesto radim. Zapravo, leteo sam vec jednom, ali ne bih o tome... Oblaci su me najvise dojmili, izgledaju kao ogromna poljana na koju je upravo pao sneg, i po kojoj mozes da se setas u nedogled. Pala mi je na pamet jedna od onih slika Severnog Pola. Naravno, nisam pricao nikome u avionu o utisku, da ne bi pomislili da sam pukao skroz. Otac me je docekao na aerodromu, i napokon sam stigao kuci posle par sati. Tu sam se najeo, pozdravio sa rodbinom i krenuo u NS.
Tamo sam se sreo sa nekim drugovima, od kojih bi izdvoji Momcila, jednog coveka punog pozitivnih kvaliteta, i veoma umesnog sa zenama. Broj fona saljem zainterosovanima na PM, mogu i muskarci, salim se, ne mogu. Naravno, napili smo se, donekle. Pio sam rakiju, iako sam malo odvikao. Sada ce neko da kaze: "Vidi sto sere, nije tamo ni dva meseca." Drugacija je hrana, stomak mi je i dalje nesredjen. Recimo samo da sam gasovima mogao da napunim Banatski Dvor, i jos da prodam Rusima...
Bilo kako bilo, sutradan sam otisao u Bosnu. Bio sam tamo na svadbi. Bilo je kvalitetno, nisam se ozderavao. Samo sam blejao sa nekim rodjacima. Preko puta mene su bili neki krezubi likovi, koji su pili kao zivotinje...
Drugi deo sledi uskoro, moram da ucim.
E sada, sta sam radio ovih par nedelja. Uglavnom sam ucio. Taj deo uopste nije zanimljiv, nema akcije, reakcije, blamova i pobeda.
Krenimo linearno, od pocetka, sa mesta gde se prica zavrsila prethodni put.
Odlazak u Srbiju se zbio jednog jutra u 7, 8 sati avionom Wizz Aira. Ustao sam u 4 da bih stigao na let. Dogovor je bio da se nadjem sa gosn. E. koji je trebao da me ceka ispred faksa. Posto je telefonski poziv gospodinu E. zavrsen neuspesno, sa klasicnim kikotom za 4 ujutru. Tu sam ja resio da mu odem na kucu i, i nista, odvedem ga na avion za Dortmund, ili sta vec. E sada, ulazim u stan izvesnog F., i tu nalazim neku lepu devojku ( mislim: dobru picku). Ja se tu izgubim, i pokusavam da pojmim sitaciju. Pitam nju sta radi tu, gde mi ona odgovara da je tu i njena drugarica, te se okrecem i vidim da se njena drugarica nalazi ispod pokrivaca, pijana kao dupe. Ispostavilo se da su ova dvojica izasli to vece, i dovukli ih u stan, zarad analize Hegelovih dela, ali ne u punom obimu, nego samo radi povrsnog upoznavanja.Naravno, salim se. Samo su ih ponudili da udju da bi odmorili noge. Majke mi. Ako mislite nesto drugo, to nema veze samnom. E sada, ja tu uspevam da odvucem pijanog E. na aerodrom, i stizem na let koji je kasnio zbog kise. Naravno, bilo je tu jos par pikantnih detalja, ali realno, ne ticu vas se.
Video sam obal HR iz aviona, i mnogo mi je bilo kul leteti. Naravno, prvi je put da tako nesto radim. Zapravo, leteo sam vec jednom, ali ne bih o tome... Oblaci su me najvise dojmili, izgledaju kao ogromna poljana na koju je upravo pao sneg, i po kojoj mozes da se setas u nedogled. Pala mi je na pamet jedna od onih slika Severnog Pola. Naravno, nisam pricao nikome u avionu o utisku, da ne bi pomislili da sam pukao skroz. Otac me je docekao na aerodromu, i napokon sam stigao kuci posle par sati. Tu sam se najeo, pozdravio sa rodbinom i krenuo u NS.
Tamo sam se sreo sa nekim drugovima, od kojih bi izdvoji Momcila, jednog coveka punog pozitivnih kvaliteta, i veoma umesnog sa zenama. Broj fona saljem zainterosovanima na PM, mogu i muskarci, salim se, ne mogu. Naravno, napili smo se, donekle. Pio sam rakiju, iako sam malo odvikao. Sada ce neko da kaze: "Vidi sto sere, nije tamo ni dva meseca." Drugacija je hrana, stomak mi je i dalje nesredjen. Recimo samo da sam gasovima mogao da napunim Banatski Dvor, i jos da prodam Rusima...
Bilo kako bilo, sutradan sam otisao u Bosnu. Bio sam tamo na svadbi. Bilo je kvalitetno, nisam se ozderavao. Samo sam blejao sa nekim rodjacima. Preko puta mene su bili neki krezubi likovi, koji su pili kao zivotinje...
Drugi deo sledi uskoro, moram da ucim.
субота, 23. октобар 2010.
Nije obican
Sedim u sobi, sam. Ucio sam ceo dan. Naravno, pod danom racunam od podneva. Nisam mislio da pisem, ali slusao sam http://www.youtube.com/watch?v=tcvkenhDk7k&NR=1 Rekoh sebi, "Sedi, napisi nesto, za promenu bitno, nesto o cemu mislis."
Pesma je nastala 3 godine pre onih sranja u SFRJ. Citam komentare, i razmisljam. "Zasto?" Necu da patetisem, necu da izvlacim vec hiljadu puta izvucene zakljucke, necu da okrivljujem ni Tita ni Drazu.
Sedim u sobi i gledam posledice. Gledam sebe, i ljude oko mene, gledam sta je proizaslo iz svega.
Osvrnucu se na sebe. Kako bi moj zivot izgledao da sve nije otislo u p.m.? Sada bih studirao u Srbiji, i imao neku perspektivu, ma sta to znacilo. Sada ce mi reci, "Pa hteo si da odes."
Parafraziracu jednog prijatelja, koji kaze da ne mozes razmisljati o Hegelu dok se vozis putem prepunim rupa, koji tamo negde, u daljini, prelazi u makadam.
Naravno, nije poenta u filozofiji, nego... Ma, znate. Nema svrhe pricati.
Ne zelim da upadam u stereotipe "Mi svo takvi", mi nismo takvi, to "Mi" ni ne postoji. Postojim ja, onaj u klupi do mene, ona koju ne nalazim, oni koji besciljno koracaju napred, gde god to napred bilo, tamo kuci, par sati leta odavde.
Opravdanja su bezvredna, zato su i opravdanja. O cemu govorim ovde je to da zalim za svim sto je poslo naopako, za svim sto nije kako bi trebalo da bude. Nije ovo tuzbalica za domom, za Srbijom, za nekim tamo, naprotiv, zalim za onim sto sam mogao da budem. Jer to sto pokusavas da ostvaris moras negde drugde. To je sustina te nostalgije za domovinom, pricanje o SR, HR, FR, je pricanje o sebi samom, i prica o neostvarenom sebi, na najbolji nacin. Sada mislim da to razumem, ali, ko zna.
I dok sedim ovde sam, u beloj sobi, koju pokusavam da napunim stvarima da bih zamaskirao realnost, znam da cu iskoristiti sve ovo o cemu razmisljam na neki konstruktivan nacin. Opet je tu pitanje sta to znaci? To znaci ono sto meni izgleda ispravno, i kako to obicno biva, sto sirim na sve prenebegavajuci ocite logicke klopke koje se tu uvek namecu. Videcemo koliko cu uspeti. Zasto pisem o svemu ovome, jednostavno je, hiljadu puta je lakse napisati nego nekome reci. Ali opet, kada ga citam iznova, cini se bezlicnim, cini se da gubi onu sustinu koju sam hteo da prenesem, a koja je u stvari emocija, valjda. Ne znam, stvarno ne znam.
Vama koji me citate, a ne znate me. Pricaju mi da je neznancima zanimljivo. Sta da vam kazem? Znam da na sve gledate kao na zabavu, zanimljivu pricicu koju citate ponekad. Ali te zanimljive pricice oslikavaju neciji zivot. Nije sve to tako ni naivno ni bezopasno. Moj vam je savet da pokusate da se udubite, da ne gledate na ovo kao na ljubavni roman ili strip koji citate cisto radi bekstva od realnosti, radi jeftine zabave koja je udaljena samo klikom na dugme. Mada, opet, na vama je. Ionako vas nikada necu videti, za mene ste samo cifre na brojacu poseta, na osnovu kojeg i znam da postojite. Ne bih se bunio da mi posaljete poruku, koja nije kurtoazna, nego koja je realna, ali opet, bez laznog.
Odjava
Pesma je nastala 3 godine pre onih sranja u SFRJ. Citam komentare, i razmisljam. "Zasto?" Necu da patetisem, necu da izvlacim vec hiljadu puta izvucene zakljucke, necu da okrivljujem ni Tita ni Drazu.
Sedim u sobi i gledam posledice. Gledam sebe, i ljude oko mene, gledam sta je proizaslo iz svega.
Osvrnucu se na sebe. Kako bi moj zivot izgledao da sve nije otislo u p.m.? Sada bih studirao u Srbiji, i imao neku perspektivu, ma sta to znacilo. Sada ce mi reci, "Pa hteo si da odes."
Parafraziracu jednog prijatelja, koji kaze da ne mozes razmisljati o Hegelu dok se vozis putem prepunim rupa, koji tamo negde, u daljini, prelazi u makadam.
Naravno, nije poenta u filozofiji, nego... Ma, znate. Nema svrhe pricati.
Ne zelim da upadam u stereotipe "Mi svo takvi", mi nismo takvi, to "Mi" ni ne postoji. Postojim ja, onaj u klupi do mene, ona koju ne nalazim, oni koji besciljno koracaju napred, gde god to napred bilo, tamo kuci, par sati leta odavde.
Opravdanja su bezvredna, zato su i opravdanja. O cemu govorim ovde je to da zalim za svim sto je poslo naopako, za svim sto nije kako bi trebalo da bude. Nije ovo tuzbalica za domom, za Srbijom, za nekim tamo, naprotiv, zalim za onim sto sam mogao da budem. Jer to sto pokusavas da ostvaris moras negde drugde. To je sustina te nostalgije za domovinom, pricanje o SR, HR, FR, je pricanje o sebi samom, i prica o neostvarenom sebi, na najbolji nacin. Sada mislim da to razumem, ali, ko zna.
I dok sedim ovde sam, u beloj sobi, koju pokusavam da napunim stvarima da bih zamaskirao realnost, znam da cu iskoristiti sve ovo o cemu razmisljam na neki konstruktivan nacin. Opet je tu pitanje sta to znaci? To znaci ono sto meni izgleda ispravno, i kako to obicno biva, sto sirim na sve prenebegavajuci ocite logicke klopke koje se tu uvek namecu. Videcemo koliko cu uspeti. Zasto pisem o svemu ovome, jednostavno je, hiljadu puta je lakse napisati nego nekome reci. Ali opet, kada ga citam iznova, cini se bezlicnim, cini se da gubi onu sustinu koju sam hteo da prenesem, a koja je u stvari emocija, valjda. Ne znam, stvarno ne znam.
Vama koji me citate, a ne znate me. Pricaju mi da je neznancima zanimljivo. Sta da vam kazem? Znam da na sve gledate kao na zabavu, zanimljivu pricicu koju citate ponekad. Ali te zanimljive pricice oslikavaju neciji zivot. Nije sve to tako ni naivno ni bezopasno. Moj vam je savet da pokusate da se udubite, da ne gledate na ovo kao na ljubavni roman ili strip koji citate cisto radi bekstva od realnosti, radi jeftine zabave koja je udaljena samo klikom na dugme. Mada, opet, na vama je. Ionako vas nikada necu videti, za mene ste samo cifre na brojacu poseta, na osnovu kojeg i znam da postojite. Ne bih se bunio da mi posaljete poruku, koja nije kurtoazna, nego koja je realna, ali opet, bez laznog.
Odjava
Пријавите се на:
Коментари (Atom)