Naime, imao sam neku vrstu blokade. Zasto, pa, skapirao sam da ovo citaju ljudi za koje bas ne zelim da citaju. No, doslo mi je u glavu da ne mozes razdvajati zito od kukolja (kakva metafora, skroz sam zajeban, zar ne?), i neka se kukolj nosi, I will keep on.
E sada, sta sam radio ovih par nedelja. Uglavnom sam ucio. Taj deo uopste nije zanimljiv, nema akcije, reakcije, blamova i pobeda.
Krenimo linearno, od pocetka, sa mesta gde se prica zavrsila prethodni put.
Odlazak u Srbiju se zbio jednog jutra u 7, 8 sati avionom Wizz Aira. Ustao sam u 4 da bih stigao na let. Dogovor je bio da se nadjem sa gosn. E. koji je trebao da me ceka ispred faksa. Posto je telefonski poziv gospodinu E. zavrsen neuspesno, sa klasicnim kikotom za 4 ujutru. Tu sam ja resio da mu odem na kucu i, i nista, odvedem ga na avion za Dortmund, ili sta vec. E sada, ulazim u stan izvesnog F., i tu nalazim neku lepu devojku ( mislim: dobru picku). Ja se tu izgubim, i pokusavam da pojmim sitaciju. Pitam nju sta radi tu, gde mi ona odgovara da je tu i njena drugarica, te se okrecem i vidim da se njena drugarica nalazi ispod pokrivaca, pijana kao dupe. Ispostavilo se da su ova dvojica izasli to vece, i dovukli ih u stan, zarad analize Hegelovih dela, ali ne u punom obimu, nego samo radi povrsnog upoznavanja.Naravno, salim se. Samo su ih ponudili da udju da bi odmorili noge. Majke mi. Ako mislite nesto drugo, to nema veze samnom. E sada, ja tu uspevam da odvucem pijanog E. na aerodrom, i stizem na let koji je kasnio zbog kise. Naravno, bilo je tu jos par pikantnih detalja, ali realno, ne ticu vas se.
Video sam obal HR iz aviona, i mnogo mi je bilo kul leteti. Naravno, prvi je put da tako nesto radim. Zapravo, leteo sam vec jednom, ali ne bih o tome... Oblaci su me najvise dojmili, izgledaju kao ogromna poljana na koju je upravo pao sneg, i po kojoj mozes da se setas u nedogled. Pala mi je na pamet jedna od onih slika Severnog Pola. Naravno, nisam pricao nikome u avionu o utisku, da ne bi pomislili da sam pukao skroz. Otac me je docekao na aerodromu, i napokon sam stigao kuci posle par sati. Tu sam se najeo, pozdravio sa rodbinom i krenuo u NS.
Tamo sam se sreo sa nekim drugovima, od kojih bi izdvoji Momcila, jednog coveka punog pozitivnih kvaliteta, i veoma umesnog sa zenama. Broj fona saljem zainterosovanima na PM, mogu i muskarci, salim se, ne mogu. Naravno, napili smo se, donekle. Pio sam rakiju, iako sam malo odvikao. Sada ce neko da kaze: "Vidi sto sere, nije tamo ni dva meseca." Drugacija je hrana, stomak mi je i dalje nesredjen. Recimo samo da sam gasovima mogao da napunim Banatski Dvor, i jos da prodam Rusima...
Bilo kako bilo, sutradan sam otisao u Bosnu. Bio sam tamo na svadbi. Bilo je kvalitetno, nisam se ozderavao. Samo sam blejao sa nekim rodjacima. Preko puta mene su bili neki krezubi likovi, koji su pili kao zivotinje...
Drugi deo sledi uskoro, moram da ucim.
субота, 30. октобар 2010.
субота, 23. октобар 2010.
Nije obican
Sedim u sobi, sam. Ucio sam ceo dan. Naravno, pod danom racunam od podneva. Nisam mislio da pisem, ali slusao sam http://www.youtube.com/watch?v=tcvkenhDk7k&NR=1 Rekoh sebi, "Sedi, napisi nesto, za promenu bitno, nesto o cemu mislis."
Pesma je nastala 3 godine pre onih sranja u SFRJ. Citam komentare, i razmisljam. "Zasto?" Necu da patetisem, necu da izvlacim vec hiljadu puta izvucene zakljucke, necu da okrivljujem ni Tita ni Drazu.
Sedim u sobi i gledam posledice. Gledam sebe, i ljude oko mene, gledam sta je proizaslo iz svega.
Osvrnucu se na sebe. Kako bi moj zivot izgledao da sve nije otislo u p.m.? Sada bih studirao u Srbiji, i imao neku perspektivu, ma sta to znacilo. Sada ce mi reci, "Pa hteo si da odes."
Parafraziracu jednog prijatelja, koji kaze da ne mozes razmisljati o Hegelu dok se vozis putem prepunim rupa, koji tamo negde, u daljini, prelazi u makadam.
Naravno, nije poenta u filozofiji, nego... Ma, znate. Nema svrhe pricati.
Ne zelim da upadam u stereotipe "Mi svo takvi", mi nismo takvi, to "Mi" ni ne postoji. Postojim ja, onaj u klupi do mene, ona koju ne nalazim, oni koji besciljno koracaju napred, gde god to napred bilo, tamo kuci, par sati leta odavde.
Opravdanja su bezvredna, zato su i opravdanja. O cemu govorim ovde je to da zalim za svim sto je poslo naopako, za svim sto nije kako bi trebalo da bude. Nije ovo tuzbalica za domom, za Srbijom, za nekim tamo, naprotiv, zalim za onim sto sam mogao da budem. Jer to sto pokusavas da ostvaris moras negde drugde. To je sustina te nostalgije za domovinom, pricanje o SR, HR, FR, je pricanje o sebi samom, i prica o neostvarenom sebi, na najbolji nacin. Sada mislim da to razumem, ali, ko zna.
I dok sedim ovde sam, u beloj sobi, koju pokusavam da napunim stvarima da bih zamaskirao realnost, znam da cu iskoristiti sve ovo o cemu razmisljam na neki konstruktivan nacin. Opet je tu pitanje sta to znaci? To znaci ono sto meni izgleda ispravno, i kako to obicno biva, sto sirim na sve prenebegavajuci ocite logicke klopke koje se tu uvek namecu. Videcemo koliko cu uspeti. Zasto pisem o svemu ovome, jednostavno je, hiljadu puta je lakse napisati nego nekome reci. Ali opet, kada ga citam iznova, cini se bezlicnim, cini se da gubi onu sustinu koju sam hteo da prenesem, a koja je u stvari emocija, valjda. Ne znam, stvarno ne znam.
Vama koji me citate, a ne znate me. Pricaju mi da je neznancima zanimljivo. Sta da vam kazem? Znam da na sve gledate kao na zabavu, zanimljivu pricicu koju citate ponekad. Ali te zanimljive pricice oslikavaju neciji zivot. Nije sve to tako ni naivno ni bezopasno. Moj vam je savet da pokusate da se udubite, da ne gledate na ovo kao na ljubavni roman ili strip koji citate cisto radi bekstva od realnosti, radi jeftine zabave koja je udaljena samo klikom na dugme. Mada, opet, na vama je. Ionako vas nikada necu videti, za mene ste samo cifre na brojacu poseta, na osnovu kojeg i znam da postojite. Ne bih se bunio da mi posaljete poruku, koja nije kurtoazna, nego koja je realna, ali opet, bez laznog.
Odjava
Pesma je nastala 3 godine pre onih sranja u SFRJ. Citam komentare, i razmisljam. "Zasto?" Necu da patetisem, necu da izvlacim vec hiljadu puta izvucene zakljucke, necu da okrivljujem ni Tita ni Drazu.
Sedim u sobi i gledam posledice. Gledam sebe, i ljude oko mene, gledam sta je proizaslo iz svega.
Osvrnucu se na sebe. Kako bi moj zivot izgledao da sve nije otislo u p.m.? Sada bih studirao u Srbiji, i imao neku perspektivu, ma sta to znacilo. Sada ce mi reci, "Pa hteo si da odes."
Parafraziracu jednog prijatelja, koji kaze da ne mozes razmisljati o Hegelu dok se vozis putem prepunim rupa, koji tamo negde, u daljini, prelazi u makadam.
Naravno, nije poenta u filozofiji, nego... Ma, znate. Nema svrhe pricati.
Ne zelim da upadam u stereotipe "Mi svo takvi", mi nismo takvi, to "Mi" ni ne postoji. Postojim ja, onaj u klupi do mene, ona koju ne nalazim, oni koji besciljno koracaju napred, gde god to napred bilo, tamo kuci, par sati leta odavde.
Opravdanja su bezvredna, zato su i opravdanja. O cemu govorim ovde je to da zalim za svim sto je poslo naopako, za svim sto nije kako bi trebalo da bude. Nije ovo tuzbalica za domom, za Srbijom, za nekim tamo, naprotiv, zalim za onim sto sam mogao da budem. Jer to sto pokusavas da ostvaris moras negde drugde. To je sustina te nostalgije za domovinom, pricanje o SR, HR, FR, je pricanje o sebi samom, i prica o neostvarenom sebi, na najbolji nacin. Sada mislim da to razumem, ali, ko zna.
I dok sedim ovde sam, u beloj sobi, koju pokusavam da napunim stvarima da bih zamaskirao realnost, znam da cu iskoristiti sve ovo o cemu razmisljam na neki konstruktivan nacin. Opet je tu pitanje sta to znaci? To znaci ono sto meni izgleda ispravno, i kako to obicno biva, sto sirim na sve prenebegavajuci ocite logicke klopke koje se tu uvek namecu. Videcemo koliko cu uspeti. Zasto pisem o svemu ovome, jednostavno je, hiljadu puta je lakse napisati nego nekome reci. Ali opet, kada ga citam iznova, cini se bezlicnim, cini se da gubi onu sustinu koju sam hteo da prenesem, a koja je u stvari emocija, valjda. Ne znam, stvarno ne znam.
Vama koji me citate, a ne znate me. Pricaju mi da je neznancima zanimljivo. Sta da vam kazem? Znam da na sve gledate kao na zabavu, zanimljivu pricicu koju citate ponekad. Ali te zanimljive pricice oslikavaju neciji zivot. Nije sve to tako ni naivno ni bezopasno. Moj vam je savet da pokusate da se udubite, da ne gledate na ovo kao na ljubavni roman ili strip koji citate cisto radi bekstva od realnosti, radi jeftine zabave koja je udaljena samo klikom na dugme. Mada, opet, na vama je. Ionako vas nikada necu videti, za mene ste samo cifre na brojacu poseta, na osnovu kojeg i znam da postojite. Ne bih se bunio da mi posaljete poruku, koja nije kurtoazna, nego koja je realna, ali opet, bez laznog.
Odjava
понедељак, 11. октобар 2010.
Obavjest
Nesto sam se smorio od pisanja. U sustini, problem je u tome sto ne zelim da pisem ovih dana o sebi, pa pisem o drugima. No, naravno njima se to ne dopada. Ovo moze da se pretvori u prepricavanje tudjih zivota, ili u pisanje o apstraktnom. Ni jedno nije pozeljno. Iskuliracu malo, posto ovo postaje obaveza. Ne nameravam da prekinem, ali bice pauze.
недеља, 10. октобар 2010.
Stvar iz drugog ugla
Evo rasprave sa fejsa dva lika sa kojima blejim. Ako treba pojasnjavanje necega, samo javite.
U sustini, svrha ovoga je da vidite stvari iz tudjeg ugla.
PS Stvari se zagrevaju posle par komentara. Samo obratite paznju na "argumente".
Toliko je smesno i zabrinjavajce u isto vreme, da ga smatram relevantnim za kacenje.
S got even more wasted than yesterday, I have to get my shit together or it's gonna turn really ugly for me xD
субота, 9. октобар 2010.
Maler
Ove nedelje sam fejlovao na sve moguce nacine. Dobro, ne bas na sve, ali jesam na jedno 6.
Krenimo od pocetka.
Stojim ispred ulaza u biblioteku, sav naostren da ucim, i krecem da izvadim iz dzepa svoju ID karticu. Nje nema. Gledam novcanik, gledam dzepove, nista. Tu se ja ozbljno iznerviram. Polako se zaputim kuci, i predzepavam se usput. Pticice cvrkucu, vratila se lasta, veseli ljudi setaju ulicama, a ja nervozan. Polako dolazim do doma i penjem se u sobu. Naravno, ni u sobi nema kartice. Celo vece mi propadne, i sutradan ujutru odem da uzmem novu karticu. Posle nekih sat vremena mi javljaju da su je nasli. Presrecan je preuzimam, i mislim da se prica tu zavrsila. Ali ne, kreteni mi ipak izradjuju novu karticu koja ponistava staru, te ne mogu da jedem u kantini. Sto je jos bolje, tu moram da im dam i 30e. Tako je sve krenulo.
Krenimo dalje. Takodje sam izgubio karticu za dom, samo da bih je kasnije nasao u jakni koju sam ostavio kod E. To je bilo 10 e
Najlepsi deo je kada sam platio cokoladicu 10 e. Automat mi je vratio toliko sitnisa da su se zaglavila vratasca za kusur, te nisam mogao da ga preuzmem. Zvanicno najskuplji Snikers na svetu.
Juce sam otisao da kupim stampac. Nasao sam neki, platio, i doneo ga kuci. On naravno ne radi.
Sada moram da ga menjam. U sustini, krenulo me.
A sada o nekim vedrijim temama
Rapidshare mi radi na 600 kb, toliko brzo da komp ne moze da prihvati fajlove. Skidam neku muziku, cisto da ga testiram.
Sinoc sam isao na useljenje. S. iz grupe je nasao stan sa nekim crnogorcem. Lep stancic, i ja tu blejim kod njih, sa 4 crnogorca i opijamo se. Igra se tu neki sah, prica se. Komentarisemo nesto kako bi smo mogli da upoznamo njihove komsinice. Naravno, to su tipicne price, jer u sustini niko nema ni muda, a ni spiku da bi prisao i pokucao na vrata, a potom razgovarao sa njima i izveo cudo, tj. dobio poziv da udje i uvede svojih 5 drugara.
I tako, mi pricamo, i dolazimo do slucaja kada neko kuca na vrata. Ispostavi se da su to te devojke, i da nas zovu na zurku u svom stanu. E, tu se mi pogledamo, dok nam se na licima ocrtava neverica. Jedan od crnogoraca trci da menja majcu, radi tu i neki dezodorans. Cim se sredio, uspostavlja se red, ko ima prednost, ko ceka. Domacini, razume se, idu prvi, a posle njih ide O. posto je on vec nesto blejao sa njima nakratko. U sustini, plan napada je bio formiran, logistika tu. Frontalni napad je izabran kao opcija, uz aktivno dejstvo krila radi vezivanja trupa protivnika.
Ulazimo mi kod njih u stan, a oni se svi skenjaju. Tu je, naravno, bilo jos pet likova. Gledam ovog jednog crnogorca, seo covek na krevet, izdeprimirao se. Mene realno, u tom trenutku boli tuki. Dok sam pijan, potentnost mi se smanjuje, tako da no frks. Sve u svemu blejim tu sa nekim italijanom, i grkom. Pricamo nesto, jedemo kokice. Obracam paznju polako na ono sto se desava u sobi. Neka nemica urla u mikrofon "Du hast", dok F. pijan, pokusava da je prati na Guitar Hero-u. Naokolo tipicna zurka, bleja, prica, standard. Odjednom upada neki matori. Posto je pijana nemica toliko urlala, dosao covek da intervenise, i stopirao zurku.
Par minuta kasnije, nasli smo se ponovo u drugom stanu. U jednom trenutku je nastao tajac, svi su imali izgled kao da misle "Suvise je lepo krenulo." Tu smo se se opili do kraja, i svadjali se onako, cisto rasprave radi.
Pisacu jos, moram sada da strebam matu.
Ciao
понедељак, 4. октобар 2010.
Bandera
Dakle, sta sam radio ovih dana.
Bio sam na Kolonama, sto rekoh da cu raditi. U sustini, to su veliki rimski stubovi (kolone) koji se protezu, i gde bleji sva milanska alternativna populacija. Otisao sam to vece do Francuza, i narucio od Engleza da mi uzme flasu vina. Naravno, svi su dosli bez icega, tako da sam brzo pio, da ne nestane. Stvarno mi nisu jasni ovi ljudi. Slavi covek rodjendan, i ne kupi ni flasu vode?! Alo bre!! Jebem ti kulturu. U svakom slucaju, Filip doneo neko govno od vina, ovo moje se popilo, i to je bilo to. Bilo je mladih italijanki, nisu mi se mnogo svidele, ali ok. Bitno je da je bilo zena. Polako smo krenuli ka kolonama, ali francuz se prebio kao zivotinja. Popio magarac casu vina, i onda su se kurcili ko zna sta ima na karti, gde je koja zemlja. Pitaju ga gde je Kolumbija, on kao pokazuje. Tu ja ulecem, i odgovaram na pitanje koji je glavni grad, sto niko nije znao. On se pravi bitan, kao, ucili smo sve drzave sveta u skoli. E i mi smo brale, a i sve glavne gradove. Nisi ti imao Dzipsaru, i 3 sekunde da odgovoris na pitanje, inace ocena manje. U svakom slucaju, dosli smo do kolona, pa sam blejao sa nekim italijanom, koji je skroz ok lik. To je prvi italijan sa kojim sam se ispricao. Tu smo se sprdali, naucio sam sve psovke, i poboljsavao svoje opste znanje italijanskog.
U povratku sam imao epic fail. Naime, setamo ulicom. Jedina riba koja mi se iole svidja prica nesto. Setam pored nje uskom ulicom. Zablenuo se ja u nju, kada ono TRAS bandera. Kada sam udario glavom, zacrnelo mi se ispred ociju. Ovi oko mene se cepaju, a do mene dolece neka debela mala riba sa protezom. Ja ne znam da li da se smejem ili da placem. Gledas ribu, dobijes debelog gmaza sa protezom. Tu ja pocnem da se smejem sam sebi, ovi ostali i dalje umiru. Posle toga nisam vise gledao tu ribu, posto stvarno nije vredno glave i bandere. Takodje sam shvatio to kao znak bogova, da batalim gledanje, i da se drzim za porno sajtova.
Posle toga sam izgubio karticu fakulteta, koja mi sluzi za obroke, i sve ostalo, zamislivo i nezamislivo. Prilicno sam se iznervirao, i ceo dan pizdeo. Do kraja su mi je sutra nasli, i vratili. Kartica je pokrenula niz gubljenja stvari, koji je kulminirao juce sa telefonom, koji sam zapravo ostavio medju nekim kosuljama. Idiot.
Glavna stvar medju ovim italijanskim pederima je glasanje za predstavnika razreda. U sustini, prijavio se jedan peder iz Milana, neki lik sa Sicilije, koji je ok i jos par ljudi, izmedju ostalih i dvoje Srba. Najzanimljiviji mi je neki bolesno ambiciozni lik, za koga se vidi da ga boli kurac za ljude, i koji simulira prijateljski nastup sa svima. Svacega ovde ima, no normalno je to. Pederi, pedofili, NRA, IRA, JNA, OVK, DSS Tamilski tigrovi, MMF, fanovi Seke Aleksic, fasisti...
Pobedio je mislim peder iz Milana, i Sicilijanac.
Radije bih odsekao sebi nogu nego da se kandidujem za tako nesto. Ogavno. Uglavnom se tu kandiduju ljudi iz zezanja, ili zato sto su gmazovi. Ni jedno mi nije blisko. U srednjoj mi je Sljapic vodio razred, tako i treba. Cim se neko trpa za poziciju, znas da mu nije cista savest, i da nece to raditi posteno. Ima ta teorija da treba postavljati random ljude na vlast, koji to ni ne zele, tako bi se moglo preduprediti preuzimanje vlasti iz interesa. Naravno, morali bi da ispunjavaju neke osnovne kriterijume. Svidja mi se ovo donekle, ali je veoma problematicno. Puno je rupa, i treba ga doraditi, i to mnogo. Osnovni problem je koje kriterijume staviti za merodavne... No dobro, o svemu tome mozemo uzivo, da ne smaram one koji ovo citaju samo zbog toga sto ih intrigiraju moji ljubavni neuspesi :P
Ucim kao konj, polako napreduje gradivo, ali moram mnogo da se cimam posto je teze od svega sto sam do sada radio. Sve je jedna velika matematika, i stvarno se trudim. Bice to ok, polozicu valjda te parcijalne za mesec dana.
Bio sam do E. pre neko vece. Tu sam popio litar vina, dok su oni koristili bong. Tipican studentski fazon, prokleti bong... Imao sam tu neke pijane ispade, gde sam objasnjavao kako su Kinezi rasisti, zbog cega su me cimeri E. izgotivili. Ludi Gruzijci... Nisam ih nikada video strejt.
Kada sam se vracao kuci, neki lik pocne da se dere kada mu vozac nije otvorio vrata. Od jednom izlece vozac, uhvati lika, i krene kao da ce da ga bije. Urla na njega "Postuj moju profesiju!", ja gledam i ne verujem. E stoji na stanici, i on se zablenuo. Zaustavio tramvaj jos jedan vozac, i on izasao i krenuo ka mom tramvaju, da bije lika. Do kraja neki lik uleti, smiri situaciju. Ovaj sto je vikao se usrao kao picka i izasao. Jebes mi sunce, svi vozaci su isti. Mada, nije da ih krivim, ljudi su generalno govna, i treba ih tuci.
U sustini, nista drugo nema novo.
Ljubavni zivot=0, nesto sam se istripovao oko neke ribe ovih dana, ali shvatio sam da mi ne daje znake nego da je ljubazna, a ja nalozen pa projektujem...
Ucenje = +& (plus beskonacno), ako hocete grafik, no frks.
U domovini sam za 10 dana, ko bi da mi stegne ruku, neka se javi.
Odoh da radim nesto u teretani, ili da spavam. We shall see.
Javljam se skoro.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)