UVOD

Postojao je jedan rimljanin, ni ne sećam se sada tačno kako se zvao a neću da gledam na netu, to bi bilo google znanje, koji je svaku svoju besedu u senatu završavao rečima: "delenda est Cartagina" ili "Kartagina mora biti uništena"

Modifikovaću ovu izjavu u "Delenda est Velja Ilić"

Sada, ovo mi je prvi blog, i jebeš mi sve ako cu u njemu da pricam o Seljačini od Ilica, ali neka vam bude na umu da Velja nije (verbalno) uništen. Za sada naslućujte o mom mišljenju o gorenavedenom idiotu.

Naučili me u osnovnoj da svaki sastav počinje uvodom. Sada zamišljam malog Pavića kako vice uciteljici "Drugarice učiteljice, možemo li da pišemo sastav u obliku leksikona?" A ona mu zvekne šamarcinu, onako jednu socijalističku. Dvadeset godina kasnije se mali Milorad rešio kompleksa i napisao Hazarski rečnik što je i prvobitno mislio, ते postao glavni baja. A njegova učiteljica je izašla u Borbi u tekstu pod naslovom "Nisam dala Miloradu da čuva krave po selu, nego sam ga učila da čita, i zato je toliko dobar." Dobro, nije baš to bio naslov, ali to je sigurno bila poruka.

Hm, da, koji ja đavo pišem sve ovo?

Naime (kako je to zajebana reč, baš sam sa ortakom pričao o tome, skroz je elegantna), ovo radim sa ciljem da izbacim iz sebe gomilu govana koja se akumulira (taloženjem ljuštura puževa i školjki u mom organizmu). Da sacekam jos par desetljeća, verovatno bi (se sve pretvorilo u naftu, ali onda bi došli Ameri i silovali bi me demokratijom u anus dok nafta ne poteče) došlo do opšteg mentalnog kolapsa..

Cilj je da se osvrnem na tri meseca koja sam proveo u vukojebini (metaforičkoj) od trafike. Čemu sve to? Pa jednostavno, da ne zaboravim. Svima su nam draga secanja na nevine dečije dane bla bla. U suštini, da ne serem sada o psihologiji (koju by the way mnogo ne poštujem), mi šminkamo sećanja. Sećate se npr. neke ekskurzije na kojoj ste bili, i kada ste se vraćali kuci bio vam pun tuki svega, kad ono 6 meseci kasnije, svi se kunu u tu ekskurziju. Posle nekog vremena, pocneš i sam da misliš da ti je bilo lepo, i počneš da se sećaš kako si se pijan popeo na spomenik Leonidi, a potom zamalo pobio sa debelim nemačkim turistom koji je urlao na tebe poput Hitlera. I nastavljas da preuveličavaš te, uslovno, lepe trenutke i potiskuješ sve loše. U suštini to je normalno, zamisli da se sećaš svih životnih nedaća- kolokvijalno- govana koja su ti se izdešavala. Brankov most bi bio konkurencija Aušvicu.

E sada, moja zelja je da predupredim taj fuzzy zaborav, i da zapamtim moje radno mesto i vreme provedeno u njem za vjek i vjekov onako kakvo zapravo jeste. Skučena limena kutija i ogromne količine ozlojeđenosti i dosade. Zašto bih to pamtio? Zato što ne želim da dovedem sebe ili bilo koga drugog u slicnu situaciju da mora da proživljava taj pakao(Znam, svakome se njegov posao čini najtežim). Zato što je to bitan deo mog zivota. Zato što je to bio jedini način da odem iz Srbije. Zato što... Dosta razloga, moram neke da zadržim za sebe.

Priču ću pričati hronološki, od prvog, do poslednjeg dana. Trudiću se da naglasim zanimljive detalje, i neću mnogo patetisati, ali mora da postoji i crno, i belo, i sivo i metalik narandžasto.

Delenda est Velja इलिक

PS Kliknite jednom na neki od linkova na stranici. Ceo život mi je želja da zaradim 10 dolara na internetu, i mnogo puta sam pokušavao, ali sam uglavnom drugima zaradio pare...

PSS Delenda est Velja Ilić